– Шумадија је с правом добила тај назив, али одавно. Чак 85 одсто територије тадашње Србије, 1801. године, био је „зелени океан”, шума. Процењивано је да је тада нас било свега 141.000. Почело је досељавање, а са њим и крчење шума, бесомучна сеча, да би 1945. свега петина Србије била под дрвећем. То је највећа еколошка катастрофа о којој се мало прича – каже за „Политику доктор Предраг Алексић, вршилац дужности директора „Србијашума”.
Србија обнавља своје шуме. Докле се стигло?
Од себе не можемо. Последња два века било је тешко нама и тешко шуми. За живот нисмо имали много, тек дрва, мало руде и свиња. А и те свиње су јеле жир. Обични људи не знају да дрвеће које ниче из пања посеченог није исто као и оно никло из семена. Неконтролисана сеча довела је до тога да сада имамо мање квалитетно дрво, краћег века са лошијим еколошким функцијама. Ми шумари то меримо по просечној запремини дрвета по хектару. После Другог светског рата она је била 50 кубика по хектару, дакле четири-пет пута мања него што то може. Сада смо на око 170 кубика по хектару. И Шумадија ће моћи поново да се дичи својим именом за тридесетак година.
Дрво се секло из потребе, незнања, али и бахатости. Шта се ради на обнови?
Сада имамо око 30 одсто територије под шумом, са шикарама и шибљацима 34. Задатак нас шумара и државе јесте да од тих пањевача формирамо шуме из семенки. У шумарству се то каже: Од сетве до жетве треба и 100 година. Успели смо ми да скоро све државне површине пошумимо, остали су неприступачни камењари. Али, милион хектара приватне земље у Србији је запарложено, зарасло у трње и коров. То је само земља пете категорије коју треба пошумити. Наравно да за то није она црница поред Мораве. Она је за поврће, паприку…
Ми своју еколошку, али и економску улогу извршавамо. Поделимо годишње два-три милиона садница власницима који то ипак посаде уз нашу помоћ и савете.
На државној земљи прираст нам је 3,3 милиона кубика дрвета годишње. Мање од половине посечемо и тако се ствара стални прираст. Али, као што рекох, трећина је квалитетно дрво које се технички може искористити за грађу, намештај, све остало се спали, оде у дим као огрев.
Колико држава има од свега користи?
Годишњи приход „Србијашума” као јавног предузећа је око 53,8 милиона евра. Три одсто од тога одлази у буџет. Е сад, као упоредиве земље по шумским површинама са нама су Словачка и Аустрија. А државно аустријско предузеће обрне 114 милиона евра. Да неко не би помислио да смо као монополисти у повлашћеном положају ваља рећи и да 3.300 радника има у просеку плате тек нешто веће од 40.000 динара, испод просека. Трећина запослених су шумари, баш они који их чувају. И само као професор морам да кажем да од 42 предмета на Шумарском факултету, само један се односи на то како се секу шуме.
А и ја мало као Горан да питам и за друге користи од дрвећа, еколошке, климатске…
„Србијашуме” газдују над 2,25 милиона хектара и то је нешто више од половине свих шума. Остатак је у приватном власништву. Незнање, али и сиромаштво су проблеми. И деца знају да шуме штите од ерозија, да се не би оволико загрејали да шума има више, продукују кисеоник,.. Али ми најквалитетније дрво сечемо до пања. И приватници су обавезни да слушају шумаре и секу само обележено дрвеће, али то се често не поштује. Највећи проблеми су код Врања. Где је веће сиромаштво, већа је и сеча. Потпуно су без заштите шуме у копненој зони безбедности. Они са друге стране границе упадају без проблема и секу. Око 500.000 кубика дрвета је нестало, што је приближно 2,5 милијарди динара штете, оно најважније, еколошка штета не може да се квантификује.
Ново гориво је пелет. Да ли се то прави од шумског отпада?
У развијеним државама које дају субвенције да, код нас најквалитетније дрво се прерађује у пелет и одлази у извоз јер је за нас скупо. Имамо доста фабрика, али се не користи та шумска биомаса која трули. Имамо најјефтинију струју и радну снагу и зато од око милион кубика доброг, а не отпадног дрвета преради се у пелет. То је, иначе добро гориво, али га ми мало користимо због цене. На Западу су те фабрике усред шума, код нас не.
Решење је пошумљавање поменутих милион хектара напуштених њива. То треба радити са брзорастућим врстама дрвећа које се може користи за производњу пелета и чипса, који је такође посебна врста горивог материјала. Корист имају сви.
Важно је рећи и да ми запошљавамо до 2.000 људи плус ове стално запослене. Ту је и око 350 малих фирми, а све је то углавном у планинским, неприступачним деловима. Тако нам је и социјална функција испуњена. Задржавамо народ тамо одакле сви беже.
„Србијашуме” управљају и заштићеним подручјима, имате своја ловишта, бавите се туризмом. Јуче сте обележавали Светски дан заштите животне средине.
Да, слоган је „Седам милијарди снова. Једна планета. Трошите пажљиво”. Мисли се, наравно, на број становника и трошење ресурса попут шума. Интересантно је да смо ми, 1972. године као Југославија у Уједињеним нацијама, предложили да се обележава овај дан.
„Србијашуме” управљају у име државе и са 98 заштићених подручја као што је Голија, Стара планина, Дели Јован, а вама ближе је Авала, Кошутњак, Миљаковачка шума,…
Остварујемо додатне приходе од ловног туризма, али ту смо превасходно да би сачували природу. Зато, рецимо и јесмо често у раскораку са „Скијалиштима Србије”. На Старој планини је, ето, изграђен један хотел, ски-стазе и ништа од инфраструктуре…
Горан Волф, Политика
фото: Панакомп.цом
