100 ГОДИНА КОНКОРДАТА СВЕТЕ СТОЛИЦЕ И КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ (1914–2014)

Владимир Димитријевић – Краљевина Југославија и конкордатска криза – Радио Београд 2
Недавно се појавила нова књига нашег угледног историчара, академика Драгољуба Р. Живојиновића Ватикан у балканском вртлогу, која представља збирку изузетно вредних и значајних студија и расправа о политици и односу Ватикана према Балкану, великим силама, Србији, српском народу и православљу у 20. веку. Већ се из самог наслова ове збирке, настале као плод темељног вишедеценијског научног истраживања, може наслутити да је реч о врло деликатној и „клизавој“ теми, која је у науци и публицистици вазда изазивала бројне контроверзе. Она показује како се једна – у географско-просторном смислу безначајна, али у верском и политичком смислу респектабилна – држава вечито понашала као права „велика сила“, активно учествујући и у ратним збивањима и у склапању мировних уговора. Академик Живојиновић је на основу адекватних извора изванредно представио и анализирао јавну и тајну дипломатију врха Римокатоличке цркве – папе, Курије и Конгрегације за изванредне црквене послове, као и улогу обичног католичког клера у „балканском вртлогу“ из којег су избијали бројни драматични догађаји: Анексиона криза 1908. године, Балкански ратови 1912–1913. године, Први светски рат 1914. године, распад Аустроугарске и стварање Југославије 1918. године, Други светски рат 1939. године.

Све ове међусобно усклађене и објављене студије и чланци расправљају о разним проблемима са којима се суочавала Света столица у 20. веку: потиписивању Конкордата са Краљевином Србијом, политици Свете столице за време Првог светског рата, мировним напорима Папе Бенедикта XВ и његовим упорним настојањима да постане један од кључних фактора у преговорима о закључењу светског мира, те о његовим закулисним дипломатским иницијативама, посредничким амбицијама и великој жељи да на светску сцену ступи као велики миротворац заједно са америчким председником Вудром Вилсоном. Успут су откривени и неки мање истражени и познати детаљи као што су: папино држање према зараћеним странама – силама Антанте и централним силама, изразито дупли аршини према православним народима и државама, његови стални напори да се задржи стари европски поредак и посебно да се не дозволи распад Аустроугарске као најпоузданијег ватиканског ослонца, те ставови о територијалним претензијама појединих држава (Немачка, Италија, Француска).

Академик Живојиновић је такође посебне расправе посветио политици Ватикана према Европи и Балкану након Првог светског рата. Занимљиве су анализе о италијанској окупацији Далмације и острва, сукобу између Ватикана и словенског римокатоличког клера око будућег положаја Далмације и јадранске обале, дипломатској борби одважног сплитског бискупа Јураја Царића да Сплит заједно са Далмацијом припадне новоформираној Краљевини СХС, а не Италији, држању појединих бискупа и њиховом жестоком отпору ватиканској подршци италијанским претензијама према источном Јадрану, америчкој војно-дипломатској мисији у Сплиту до потиписивања Рапалских уговора итд.

На крају, присутни су и чланци о дијалогу цркава, тј. екуменизму и другим сличним питањима.

ОСЛАБЉИВАЊЕ ПРИТИСКА НА СРБИЈУ За српску читалачку публику сигурно је значајно како је дошло до потписивања Конкордата са Краљевином Србијом 1914. године.

Истраживања академика Живојиновића као и истраживања страних историчара показала су да је кључна личност у закључивању овог међудржавног уговора био тадашњи секретар Конгрегације за изванредне црквене послове Еуђеније Пачели, потоњи папа Пије XИИ (1939–1958) кога је енглески историчар Џон Корнвел назвао „Хитлеровим папом“. Српски преговарач био је др Лујо Бакотић – Србин римокатолик из Далмације, док је специјални агент Србије при Св. Столици био Дионисије Кардон, жупник Вентимиље – малог места на самој италијанско-француској граници.

Свака од заинтересованих страна гледала је да максимално заштити своје интересе. Аустроугарска је настојала да очува своје присуство и утицај на Балкану и након промене на српском престолу 1903. године, а посебно након Царинског рата и Анексионе кризе. У том погледу хабзбуршки двор је озбиљно рачунао и на подршку Римокатоличке цркве. Са своје стране, Србија је настојала да уклони утицај и присуство Двојне монархије, а то је настојала да учини уз помоћ царске Русије. Ватикан је био посебно забринут због могућег јачања Русије и православља на Балкану. Тиме би били озбиљно угрожени његови вековни прозелитски планови, а тадашњи папа Пије X рачунао је да ће за то добити озбиљну потпору Аустроугарске. У овако компликованом сплету интереса и околности, свака од заинтересованих страна гледала је да прође што боље.

Српски државници су настојали да спрече заједничко деловање Аустроугарске и Ватикана и тако ослабе њихов притисак на Србију. Почетни корак у тој акцији било је ступање у директне преговоре са Св. Столицом и нуђење решења о положају Римокатоличке цркве у Србији. Имајући то на уму, српска влада је изразила спремност да римокатолицима у Србији пружи одређене олакшице и понуди финансијску помоћ. Поред тога, српска влада је настојала да приволи Ватикан да промени становиште према коме је Србија представљала терра миссионис. То је Србију стављало у групу земаља које су се налазиле у надлежности Конгрегације за пропаганду вере. Међутим, због веома малог броја римокатолика у Србији, Св. Столица није журила са преговорима. Она је чекала неки за њу – повољнији тренутак.

Аустроугарска је са своје стране, покушавала на све начине да минира могући договор Св. Столице и Србије. Свој активан отпор правдала је следећом аргументацијом: у случају споразума Ватикана и српске владе мимо Аустроугарске, Двојна монархија би изгубила положај заштитника римокатолика у Србији и на Балкану, а тај положај јој је одувек представљао важан инструмент за уплитање у унутрашње ствари Србије. Аустроугарска је у суштини имала неку врсту протектората над балканским римокатолицима, који јој је омогућавао физичко и духовно присуство у Србији тако да би њено одсуство из преговора о Конкордату штетило подједнако и Хабзбуршком двору и Римокатоличкој цркви, а посебно њеним прозелитским амбицијама. Подизање нових цркава и школа за римокатолике у којима су се налазили амблеми, бисте и портрети хабзбуршких владалаца, у којима су се изводиле молитве за царево здравље као и редовно помињање његовог имена у многим верским обредима били су изван јурисдикције српске државе, а под заштитом Беча, чијег се присуства (политичког, економског, духовног) Србија желела по сваку цену ослободити. Због тога је Аустроугарска сматрала да она није смела бити заобиђена у разговорима о Конкордату.

У НОВИМ ГРАНИЦАМА Најзад, значајано политичко питање за све заинтересоване стране била је судбина римокатолика у Старој Србији (посебно на Косову и Метохији), Албанији и Македонији. Ту је живело бројно римокатоличко становништво, углавном у Скопској надбискупији са седиштем у Призрену. Србија је имала намеру да ослободи већи део ових земаља и успостави своју политичку власт, што су и Ватикан и Аустроугарска желеле да спрече. Међутим, после Балканских ратова Србија је укључила већи део Старе Србије и Македоније у свој састав и тиме изборила прилику да ојача сопствену еманципацију, првенствено у односу на утицај и притисак Аустроугарске. У новим границама Србије дошло је до повећања броја римокатолика са седам на 30.000 душа, укључујући и вернике Скопске надбискупије. Све ово изазвало је велику узнемиреност и у Риму и у Бечу.

После величанствених победа српске војске у Балканским ратовима, Еуђеније Пачели се, уз сагласност својих претпостављених, одлучио за тајну дипломатију – иза леђа хабзбуршког заштитника. Игра коју је Пачели започео била је промишљена, веома мудра али истовремено ризична и врло опасна. На крају је испала и јалова, бар кад је реч о интересима Св. Столице. Све је почело још у лето 1912. године када је Дионисије Кардон посетио Београд у намери да се упозна са околностима на Балкану. Он се том приликом састао са министром просвете и црквених дела Љубом Јовановићем и известио га – по Пачелијевом савету – да би Конкордат био користан и за Србију и за Св. Столицу. Јовановић је изразио озбиљну сумњу у успех подухвата, сматрајући да би се Аустроугарска томе оштро успротивила. Сусрет се завршио Кардоновим именовањем за специјалног изасланика Србије при Св. Столици. На тај начин дијалог је био отворен. Главни носилац преговора на ватиканској страни био је Пачели, који је има толико широка овлашћења да је могао да мења и допуњава папског државног секретара.

Аустроугарска дипломатија и папски нунције у Бечу нису били у почетку упознати са овом дипломатском акцијом. Ипак, преговори Србије и Св. Столице нису могли остати у тајности унедоглед. Тако се средином 1913. године аустроугарски амбасадор у Ватикану гроф Алојз Шенбург-Хортенштајн пожалио Пачелију да су се ширили гласови како ће Србија после победе у Балканским ратовима све своје држављане римокатоличке вере ставити под заштиту Св. Столице. Одлучно је упозорио Пачелија да Двојна монархија то неће дозволити и одбацио могућност да домаћи свештеници замене странце у римокатоличким црквама у Србији. Нашавши се у чуду после сазнања да је Пачели иницирао преговоре мимо знање његове државе, аустроугарски амбасадор предложио је заједничко деловање Аустроугарске и Ватикана у циљу јачања утицаја и заштите положаја римокатолика у Србији.

АКЦИЈЕ БЕЧА Међутим, нити бројна јавна и тајна аустроугарска упозорења Курији нити други догађаји (Други балкански рат, Лондонска конференција, стварање албанске државе) нису довели до прекида преговора Св. Столице и Србије. Њих нису омеле ни папине оштре речи осуде Србије „за варварство“ и мишљење да је католичанство постало угрожено српским територијалним проширењем. Осим тога, папа Пије X је неким дипломатама још саопштио да нема намеру да закључи Конкордат са Србијом. На тај начин, Св. Столица је желела да „завара траг“. Показала је своју неискреност према свом највећем заштитнику – хабзбуршком двору и прикрила своје праве намере. О свему томе је знао само мали број дипломата и високих свештеника.

Међутим, владајући кругови у Бечу нису мировали. И даље су покушавали да осујете свако приближавање Ватикана и Србије. Министар иностраних дела Аустроугарске Леополд Бертхолд наложио је у више наврата свом амбасадору при Св. Столици да изнесе становиште своје владе у Бечу у погледу Конкордата и будућности њеног протектората над балканским римокатолицима. При томе стално је наглашавао да влада у Бечу сматра да су промене, настале у погледу положаја Римокатоличке цркве на Балкану или њеног односа према Аустроугарској, створене на основу победе Србије у рату против Османског царства, биле само привремене, па самим тим и политички дугорочно неприхватљиве. Амбасадор Бертхолд стално је наглашавао да турски пораз није могао изменити садржај аустроугарског протектората над римокатолицима. До тога је једино могло доћи договором Аустроугарске и Србије. То је заправо значило да је Бертхолд „ставио вето“ на сваки договор Св. Столице и српске владе без учешћа Аустроугарске.

Овакав став аустроугарске дипломатије одлучно је подржала и бечка штампа, као и штампа у осталим римокатоличким земљама. Једино је француска штампа стала у одбрану Србије, истичући да Србија има право да у директном договору с папом дефинише статус римокатолика – својих држављана, и да су захтеви Аустроугарске били политички а не Папа Пије X није мењао свој дволични и неодређени став. У јесен 1913. године приговорио је амбасадору Шенбург-Хортенштајну што „Монархија није казнила Србију за све почињене кривице“. То је била дипломатска примедба на неуспех Беча да спречи избијање Балканских ратова и спасе Бугарску од пораза. У погледу Конкордата папа Пије X је још увек тактизирао не наводећи ништа прецизно. Иако је о Конкордату увелико писала европска штампа, папа се није изјашњавао. Само је понекад – опет да би заварао траг – истицао како Срби желе Конкордат, који би важио и за римокатолике на присаједињеним територијама.

Међутим, ово изразито упадљиво ћутање Ватикана није могло остати без реакције заинтересованих држава. Аустроугарска је такво папино држање тумачила као лагану, али сигурну промену политичког курса Св. Столице и подршку њеним амбицијама за очување својих патронатских права на Балкану. У Бечу је папин став оцењен као „малодушан“, с нагласком да се протекторат Хабзбуршког царства мора чувати све док га фактичко стање не измени. Од Ватикана се очекивало да задржи право именовања бискупа и постављања жупника, као и да забрани употребу глагољице у црквама.

Преговори између представника Св. Столице и Србије почели су у Риму јануара 1914. године. Током преговора решавана су и појединачна питања, а Пачели је покушавао да у текст Конкордата унесе и неке одредбе које су биле неприхватљиве за Србију. Крајем априла Пачели је предложио да се у Краљевини Србији призна самостална унијатска црква, што је у Београду дочекано с оштрим одбијањем, пошто су се у том предлогу виделе прозелитске намере Св. Столице. Влада је наложила свом представнику др Луји Бакотићу да о унији не унесе ништа у Конкордат. Пачели је вероватно на овом редлогу „опипавао пулс“ српској влади, истражујући докле је она била вољна ићи. И након њене оштре реакције, Пачели то питање више није ни постављао.

Држећи се свог правца у преговорима са Србијом, Пачели је на крају одлучио да понуди Двојној монархији само право патроната уместо права протектората над римокатолицима у Србији. То је било само почасно право које је живело у складу са канонским правом.

ПОРУКЕ ДАНАШЊОЈ СРБИЈИ Две седнице куријалних кардинала биле су одржане у мају и јуну 1914. године, на којима се расправљало о нацрту Конкордата. Пачели је упозорио да ће се Србија повући из преговора уколико Св. Столица направи превелике уступке Аустроугарској или одложи потписивање Конкордата. На тај начин би Курија – наглашавао је Пачели – била претерана уза зид. Што је најгоре – настављао је будући ратни папа Пије XИИ – положај римокатолика у Србији нагло би се погоршао. Куријални кардинали озбиљно су схватили Пачелијево упозорење, те су и пристали на закључење Конкордата. Кардинал Пјетро Гаспари у посебној беседи подржао је Пачелија, додатно образлажући тумачење да Аустроугарска више не може имати право протектората на Балкану пошто су Турци протерани из региона. Била би грешка повући се из преговора због нереалних аустроугарских захтева – истицао је Гаспари. Ситуација се на терену променила, Аустроугарска је све то углавном ћутке посматрала, Срби су углавном остварили своје војне и политичке циљеве, па је и Св. Столица доведена у врло незгодну позицију. За разилику од осталих куријалних кардинала, Гаспари је шире и далекосежније сагледавао настале прилике и одлучну дипломатску офанзиву Србије у правцу договора са Св. Столицом. Наиме, Гаспари је у Конкордату видео недвосмислену понуду Србије упућену јужнословенским народима римокатоличке вероисповести у Двојној монархији, да ће у некој будућој и уједињеној словенској држави уживати пуну грађанску равноправност. Гаспари је заправо схватио да је Св. Столица упала у замку сопствене балканске политике због жеље да оствари непосредну власт над тамошњом римокатоличком заједницом.

Централистичке жеље Курије довеле су је у озбиљно заоштравање односа са Аустроугарском, а истовремено није успела да извуче оно што је највише желела – слободу прозелитског деловања. Ипак, и оно што је Св. Столица добила Конкордатом није било мало. Према слову Конкордата било је предвиђено да надбискуп београдски и бискуп скопски одговорају директно Св. Столици за свој црквени рад; њих је именовала Св. Столица без претходног договора са световним властима; српска влада имала је обавезу да издржава бискупе, свештенство и вероучитеље (катихете). Такође, обавезала се да ће отварати семеништа за школовање свештенства на српском језику. Аустроугарска ниједном речју није била споменута у Конкордату, и то се могло тумачити као велика дипломатска победа Србије.

Најзад, Краљевина Србија је ратификовала Конкордат почетком августа 1914. године, док је Ватикан одбио то да учини изговарајући се да не може послати свог представника у земљу која је захваћена ратом. Искористивши ратни вихор у Европи, Ватикан је сигурно у то време већ припремао другачије планове за Србију и Балкан, пошто је папа безусловно подржао свог бечког заштитника, који се у јулу 1914. године нашао у сукобу са Србијом. Од тог момента па до краја рата односи Краљевине Србије и Св. Столице кренули су сасвим другачијим током, док је конкордатско питање остављено за нека друга времена. Без обзира на све, остаје закључак да је Краљевина Србија на овом питању, макар на кратко, успела да заштити своје интересе у односу на два веома моћна фактора која нису имала разумевања за њене политичке интересе. Све то показује да и једна мала држава, уз истинску елиту, стварни демократски поредак, добру дипломатску стратегију и вешту преговарачку тактику може остварити дипломатски успех, и при том довести неке од великих сила у политички ћорсокак. Због тога је и ова приповест о Конкордату од 1914. године посебно значајна за данашњу Србију јер она не поседује ништа од онога што је имала пре једног века, те због тога и јесте на самом дну. Да ли ће се нешто променити у ближој будућности – остаје да се види.

Мирослав Свирчевић
Нови Стандард