“И сабраше се апостоли код Исуса, и јавише му све, и што учинише и шта људе научише. И рече им: Пођите ви сами на усамљено мјесто, и отпочините мало. Јер их бијаше много који долазе и одлазе, и не имаху времена ни да једу. И отидоше лађом у пусто мјесто сами. И видјеше их људи да одлазе, и познаше их многи, и пјешице из свију градова хитаху онамо, и престигоше их и скупише се око њега. И изишавши Исус видје народ многи, и сажали му се на њих, јер бијаху као овце без пастира; и поче их учити много.
И кад би већ касно, приступише к њему ученици његови говорећи: Пусто је мјесто, а већ је доцкан; Отпусти их нека иду у околна села и насеља да купе себи хљеба; јер немају шта јести. А он одговарајући рече им: Подајте им ви да једу. И рекоше му: Да идемо да купимо хљеба за двјеста динара и да им дамо да једу? А он им рече: Колико хљебова имате? Идите видите. И дознавши рекоше: Пет хљебова и двије рибе. И заповједи им да их посаде све по групама по зеленој трави. И посадише се ред за редом по сто и по педесет. И узевши оних пет хљебова и двије рибе, погледа на небо, и благослови, па преломи хљебове, и даде ученицима да ставе пред њих; и оне двије рибе раздијели свима.
И једоше сви, и наситише се. И накупише комада дванаест пуних котарица, и од риба. А бијаше оних што су јели хљебове око пет хиљада људи.”
(Мк. 6:30-44)
