ДОК се у јавном животу Србије људи плаше да национални идентитет чак и помену, да их не би прогласили десничарима и популистима, идентитет и суверенитет постају најважније теме политичког живота Европе и САД. Као и свака мода, и ова ће, до наших провинцијских крајева, стићи за неколико деценија – каже историчар Милош Ковић, поводом изласка из штампе трећег тома енциклопедије Catena mundi, у издању истоимене издавачке куће.
– Овде пратимо вишевековну трајност премодерног и модерног идентитета Срба, отпорног на све историјске ломове. Он мења облике, па и садржину, али кључни састојци су увек ту. Кључно је да Catenа mundi и у будућности у сваком тому обрађује посебне, заокружене целине. И, што је наjважније, да никоме не угађа, него да бира оне теме за које ће српски читаоци бити заиста животно заинтересовани.
* Ако се пажљивије погледају прилике у “великим” европским нацијама, попут енглеске, види се потпуна посвећеност континуитету. Колико је важно неговање националних континуитета и који су то континуитети скоковите српске историје?
– У енглеској култури и политици све се, већ столећима, самерава према националном историјском искуству. То је оно што тамошњу културу чини оригиналном и што политичком животу даје стабилност. Свест о континуитету Енглезима даје културну сигурност, али их често чини и препотентним у додиру са осталим нацијама. У последњих двадесетак година, почевши од прве Блерове владе и њених експеримената, чак и Енглези, међутим, губе то осећање. “Брегзит” је то разоткрио и показао да Британци желе да се врате својој историји и традицији.
* Каква је ситуација код нас?
– Код Срба, на први поглед, ствари стоје сасвим другачије. Само у 20. веку они су се, сваких неколико деценија, бацали у нове, лакомислене, револуционарне идентитетске експерименте. Скоро свака генерација хтела је да започне историју од себе, без освртања на учинак својих претходника. Просечан, образован Србин и данас ће радије поверовати углађеном енглеском професору са телевизије него рођеном оцу или деди. Та врста културне несигурности, која води ка конвертитству, потиче, поред осталог, од дубинског осећања дисконтинуитета, које сви носимо у себи.
* Како да се изборимо са том несигурношћу?
– Данас, после бродолома толиких идеологија и парадигми, дошло је време да пажљивије погледамо у српску историју да бисмо у њој потражили и континуитете. Један од њих представља, рецимо, Српска православна црква. Она је своје култове и основни поредак сачувала вековима, кроз све ломове и дисконтинуитете српске историје. Њени светосавски корени дубљи су од већине енглеских традиција. Сваки Енглез који држи до културе и историје поклониће се пред древношћу и духовношћу Хиландара.
* У вашем тексту у овој књизи предлажете да се у актуелном, турбулентном тренутку као народ окренемо сопственим тачкама ослонца, да погледамо у прошлост и потражимо људе и идеје на које се можемо ослонити. Ко су ти људи, које су то идеје?
– Реч је пре о идејама него о људима. Велике личности српске историје, какви су Свети Сава, кнез Лазар, Карађорђе, Његош, краљ Петар Карађорђевић, војвода Живојин Мишић, Михајло Пупин, Милутин Миланковић, Никола Тесла, Јован Цвијић, Надежда Петровић и многи други, оставиле су такав траг за собом и дале нешто светској култури само зато што су, свесно или не, одражавале идеале свог народа и своје земље. Никола Радојчић, у једном од уводних текстова објављених у Cateni mundi 3, тврди да је основна српска идеја – слобода. Срби су слободу вековима схватали као самосталност, право да по сопственој савести, без самозваних, наметнутих тутора, одлучују о сопственој судбини. Одлучност да ту слободу одбране, а не жеља за освајањима, водила их је у толике ратове и страдања. Посебно су били упорни у одбрани државне самосталности, коју су, у време турских освајања, у односу на остале балканске народе, последњи препустили освајачу, али тек после великих, епских битака. И поново, први су, од свих балканских народа, кренули у борбу за ослобођење и обнову самосталне државе.
* А када су се за њу изборили?
– Бранили су је, уз огромне жртве, знајући шта дају и зашто дају, како каже Милан Ракић, у два светска рата и у ратовима 1991-1999. Зато су пружали такав отпор фашистима и НАТО-у. То је та косовска етика, због којe је Зоран Мишић у паролама са улица од 27. марта 1941. препознао скоро дословне речи кнеза Лазара и његових витезова из записа патријарха Данила Трећег из 1392. или 1393. И овај Мишићев текст налази се у Cateni mundi 3. То су ти српски полети, које су и непријатељи и савезници Срба умели да злоупотребе, који су плаћани превеликим, претераним људским жртвама. О хришћанском значењу Косовског завета, дубљем и мудријем од епског, писали су Јустин Поповић, Жарко Видовић и многи други. Све се то може пронаћи у овој књизи.
* У својим наступима неретко употребљавате појам “српско питање”, које обухвата не само Србију већ и околне земље у којима живе Срби. Шта смо, стога, заборавили и на шта нисмо обратили пажњу у српској историји Црне Горе, Босне, Херцеговине, Македоније?
-Погледајте данашње стање у овим земљама. Не можете да разумете оно што се догађа у Црној Гори или Македонији уколико не знате шта се дешава у суседним државама. Наша перспектива мора бити балканска. Предуго смо бежали од Балкана – време је да га коначно упознамо. Порука је да се и историја Срба може разумети само уколико се у исто време проучавају Срби из свих земаља и крајева које сте поменули. Срби су кроз историју стварали различите државе и живели, нарочито после пропасти својих средњовековних држава, у различитим, туђим царствима, не само на Балкану, него и у средњој Европи. Неки су, и пошто су мењали веру, дуго чували и исповедали српски идентитет. Срби у расејању, на далеком америчком континенту, дали су националној историји Пупина и Теслу. Историја Срба мора да има слуха за све нијансе и разлике, и да у исто време буде кадра да уочи оно што је заједничко, што спаја српско становништво у различитим епохама, земљама и државама. Она не сме да поједностављује, али она би, баш као и историја Балкана и Европе, требало да трага за оним што људе спаја.
Никола Маринковић,Новости.рс
