“И уђе Исус у Јерусалим, и у храм; и промотривши све, кад би увече, изиђе у Витанију са Дванаесторицом. И сутрадан кад изиђоше из Витаније, огладње. И видјевши издалека смокву с лишћем, дође не би ли што нашао на њој; и дошавши њој ништа не нађе осим лишћа; јер још не бијаше вријеме смокава. И проговоривши Исус рече јој: Од сада нико не јео са тебе рода довијека! И слушаху ученици његови.
И дођоше опет у Јерусалим: и ушавши Исус у храм, стаде изгонити оне који продаваху и куповаху у храму; и испремета столове оних што мијењаху новце, и сједишта оних што продаваху голубове. И не дозвољаваше да ко пронесе какав суд кроз храм. И учаше говорећи им: Није ли писано: Дом мој назваће се дом молитве свима народима? А ви начинисте од њега пећину разбојничку. И чуше књижевници и првосвештеници, и тражаху како би га погубили; јер га се бојаху; јер се сав народ веома дивљаше науци његовој.
И кад би увече, изиђе изван града. А ујутру пролазећи видјеше смокву гдје се осушила из коријена. И опоменувши се Петар рече му: Учитељу, гле, смоква што си је проклео осушила се.”
(Мк. 11:11-21)
