“И дивљаху се ријечима благодати које излажаху из уста његових, и говораху: Није ли ово син Јосифов. И рече им: Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Љекару, излијечи се сам; што чусмо да је било у Капернауму учини и овдје у постојбини својој. Рече пак: Заиста вам кажем да ниједан пророк није признат у постојбини својој.
А ваистину вам кажем: Многе удовице бијаху у Израиљу у вријеме Илије када се небо затвори за три године и шест мјесеци, и би велика глад по свој земљи; И ниједној од њих не би послан Илија до у Сарепту Сидонску жени удовици. И многи бијаху губави у Израиљу у вријеме пророка Јелисеја; и ниједан се од њих не очисти до Нееман Сиријанин.
И сви се у синагоги испунише гњева кад чуше ово.И уставши истјераше га напоље из града, и одведоше га на врх горе гдје бијаше њихов град сазидан, да би га бацили одозго. Али он прође између њих, и отиде.”
(Лк. 4:22-30)
