Британска империја никад није престала да постоји, само се педесетих година трансформисала из територијалне у финансијску, са центром у лондонском Ситију. И док многи након „брегзита“ предвиђају слабљење британске финансијске моћи, руски експерт Владимир Александров оцењује да би то могао бити смишљени корак за њен даљи раст.

У самом срцу Лондона налази се незванична престоница финансијске империје света — лондонски Сити. Ово је град-држава која има Владу (савет општине) на челу са лордом и сопствену полицију. Чак и енглеска краљица мора да добије специјално одобрење да посети овај „британски Ватикан“ и уместо да се њој клањају, она прво мора да се поклони симболу Ситија — бисерном мачу (Pearl Sword). На овој квадратној миљи се налазе седишта највећих транснационалних корпорација, правних и осигуравајућих компанија, Енглеске банке, инвестиционих и финансијских фондова, Лондонске берзе, која је највећа на свету и преко које пролази више од 50 одсто међународне трговине акцијама. У њему ради милион људи, а опслужује га још један милион (адвокати, рачуновође, итд).

Међутим, то је само део британске финансијске империје, истина највећи. Ту треба додати и њене прекоморске територије, острва у различитим деловима света, који су претворени у офшор зоне и које се представљају као независне државе — Бермудска, Кајманска, Девичанска острва, Џерзи, Гернзи, итд. Преко Кајманских острва, која припадају Великој Британији, пролази приближно исто новца као кроз Франкфурт, а више него кроз Токио. Када се све то сабере, испада да 30 одсто међународних депозита и инвестиција пролази кроз британске центре. Ако се томе додају и бивше колоније, као што је на пример Сингапур, добија се број од чак 40 одсто.

Ти невероватни бројеви имају своју предисторију. Још средином 19. века у Великој Британији је било концентрисано 50 одсто светске индустријске производње. Такав показатељ је био могућ захваљујући огромним колонијалним територијама, одакле су допремане сировине.

Октопод Ротшилд који је пустио пипке по колонијама Британске империје

„Велика Британија је сачувала финансијске позиције у својим бившим колонијама и доминионима. Аустралија и Нови Зеланд су и даље формално субјекти Велике Британије. Они имају високи степен сарадње. Чак и из бивших колонија као што су Индија, Јужноафричка Република, Зимбабве, тамо где су значајна рудна богатства, она је изашла као држава, али у економском смислу је остала. Када су одлазили, Британци су се договорили са локалним елитама и сачували своје финансијске и политичке позиције у тим регионима“, објашњава за Спутњик експерт Центра за војно-политичка истраживања МГИМО Владимир Александров, који је радио у амбасадама Русије у Зимбабвеу и на Новом Зеланду и на лицу места могао да види колики је данас британски утицај у њеним бившим колонијама.

Он наводи и пример Хонгконга који је огромни трговачки центар, где је Британија и даље присутна, а ту је и Сингапур.

Да ли „брегзит“ може да уздрма овако јаку позицију Велике Британије у свету финансија? Како је онда Лондон уопште дозволио одржавање референдума?

CC0

Историја лондонског Ситија је неодвојиво везана за породицу Ротшилд. Познато је да су они крајем XVIII и почетком XIX века имали банке у неколико европских држава и створили јединствену породичну информациону мрежу. Натан Ротшилд је први у Енглеској добио информације о победи над Наполеоном код Ватерлоа и отишао на берзу. У Ситију су забринуто чекали вести са континента. Да је Наполеон победио, акције на берзи би изгубиле сваку вредност. Зато су банкари помно пратили шта ће Ротшилд урадити. Чим је дошао на берзу одмах је почео да продаје своје акције. Знајући добру информисаност Ротшилда, и други су почели да раде то исто и тржиште акција је пало. Међутим, Натан је преко својих агената почео да купује обезвређене акције и преузео контролу над тржиштем хартија од вредности. Тако је створена моћ породице Ротшилд.

„Референдум о ’брегзиту‘ није био спонтана ерупција народних емоција. То је план британске елите која је повезана са тржиштима ван Европе и која је желела да се одвоји од Европе, јер сматра да је она застарела, камен о врату, да се отварају перспективе у другим регионима. Она је имитирала референдум, за који су се залагале врло харизматичне личности као што су Борис Џонсон и Најџел Фараџ, док се конзервативна врхушка претварала да је против. На тај начин, они ће преоријентисати економију, али без раскида са Европом и губитка својих позиција на Старом континенту. Због тога они сад покушавају да се договоре о најмање болним путевима изласка“, сматра руски експерт.

Марија Долгова, са руског Економског универзитета „Плеханов“, каже да је Велика Британија, када се придружила ЕУ, сачувала максималну економску и политичку независност, као и да сада неће потпуно изаћи из ЕУ. Она жели да сачува извесну самосталност, коју је показала када се није придружила еврозони.

Долгова руши и мит о кризи у Британији због „брегзита“:

„У децембру 2017. године ’Форбс‘ је објавио да је инвестициона клима у Британији једна од најбољих. Повећава се инвестициони индекс, као и индекс производне активности. На данашњи дан, показатељи британске економије су само нешто мало лошији од прогнозираних“, објашњава Долгова.

Према мишљењу Александрова, један од фактора који је подстакао Британију на „брегзит“, јесте тај што је Лондон схватио да је епицентар финансијског дешавања на истоку, у Кини, Јапану, југоисточној Азији.

Подсетимо, ове године су учестале посете високих британских званичника Кини. У фебруару је премијерка Тереза Меј била у званичној посети Пекингу и тада су закључени уговори у вредности од девет милијарди долара, док је крајем јула шеф британске дипломатије Џереми Хант посетио кинеску престоницу, где су му кинеске колеге предложиле формирање зоне слободне трговине између двеју земаља. Када се томе додају чињеница да је Лондон већ постао офшор центар за трговину јуанима и понуда Асоцијације швајцарских банака о савезу Швајцарске, Лондона, Хонгконга и Сингапура за размену идеја и ресурса, координацију ставова о финансијској регулативи у свету и приступ тржишту ЕУ, јасно је да за лондонски Сити сигурно неће бити зиме.

Милена Цмиљанић, Спутник