Нешто размишљам. Лако је овим “обичним” студентима што упишу факултет и стичу знање три, четири и више година. Јер њима остане, поред свог тог знања и дипломе, много успомена, фотографија, дружења, сећања, пријатељства… Са друге стране, уз све пошасти, #златнодоба нам је донело и неке нове „студенте“, оне што заврше факултет за пар дана само због дипломе. Знање им не треба. Имају партију. И ту је велики вођа, који се разуме у све. Од права, где је „успео“ да буде најбољи студент Правног факултета у Београду, без обзира што је студирао две године дуже од предвиђеног рока, до грађевине, где лично црта и пројектује коридоре по Србији. Може ли диплома без знања? Ту настаје проблем, јер без времена проведеног у стицању знања, остаје човек некако празан, недоречен, што би се рекло, некакав полусвет. Гаудеамус игитур?

Погодили сте. Говорим о 1.054 напредних студената Мегатренда из Лондона који су “успешно” нострификовали дипломе и постали „стручњаци“. Прво купиш диплому у тој Мегатренд радњи у Лондону, па је онда донесеш код чика Миће у Мегатренд радњу у Сава Центру, одмах између цвећаре и продавнице дувана, и он то овери. Све по закону, лепо осмишљено и још лепше одрађено, баш како треба, за хитно описмењавање напредних радикала кад дођу на власт.

Ех, кад се сетим да се Србија некад поносила са својих “1.300 каплара” а данас има на власти “1.054 алава” које напредно промовише и представља главни алумни, доктор министарских наука, од милоште зван Неша. Додуше, има он још надимака, али ово је ипак озбиљан коментар. Не иде да се са њим обрише нос.

И тако, брже, јаче, боље, дође нова „елита“ до диплома. Али као код сваког полусвета, нешто недостаје. Објашњено у култном филму „Два сата квалитетног ТВ програма“. Kупиш диплому, купиш сако од 4.000 евра, купиш патике од 500 евра, али како купити културу? Можда је стећи читањем? Али како? Да су хтели да читају, не би ни куповали дипломе. Kако сад да их не „провале“ експерти и стручњаци, и не дај боже, изопште из академске елите, где сматрају да припадају по напредном праву? Нико им није рекао кад су куповали дипломе, да постоје неке тешке стручне речи и изрази које морају правилно изговарати. Да не причам о падежима и акцентовању. Мука једна. Да су знали шта их чека, никад не би ни куповали те дипломе. Могли су једноставније да заврше курс немачког језика, лепо оду у ЕУ и раде оно што најбоље знају: да буду возачи, керамичари, баштовани, кондуктери, читачи водомера, конобари…

Зато је њихова секта направила интерактивну дигитализовану обуку за њих. Мало су прилагодили приступ, са књига су прешли на телевизију и поједноставили програм према њиховом интелектуалном узрасту. Баш као што су деца некад била образована у давна времена Музичког тобогана, Невена и Полетарца. Зна вођа да “1.054 алавих”, имају склоности ка чудима, бајкама и лаким решењима, и зато је њихово образовање базирано (читај плагирано) на шаблону познате списатељице Ј. K. Роwлинг и њеном још чувенијег серијалу о Харрy Поттер-у.

И тако, већ седам година вредно ради чувени писац С. Н. Слажинг, и „штанцује“ хитове преко ванредно редовних конференција за штампу и гостовања на нашем ружичасто срећном праву да знамо све. Све је то, уз писане „шљамформерске“ скрипте, постало обавезно штиво верном стаду СНС-оваца. Сви хитови имају исти, веома једноставни заплет: постоји главни и неприкосновени главни лик, један једини, и гомила пратилаца. Оно што је најбитније, да на крају, главни лик, онај са наочарима, обавезно побеђује.

Подсетимо се неких од најпознатијих дела. Све је почело кратким приповеткама, као што су „Мали Алек и јефтина струја“, „Мали Алек и хлеб од 3 динара“ и „Мали Алек и борба против корупције“, које су служиле само да се главни јунак што боље позиционира код читалаца. А онда су кренули хитови. Један од првих био је „Мали Алек и фабрика чипова Мубадала“ са 1000 високообразованих радника и платом од чак 10.000 евра. Тај хит је уз „Мали Алек и српски Мерцедес“ донео невероватан успех на изборима 2014. Било је ту још много хитова, који су имали како верне читаоце, тако и неверне критичаре, али се два посебно издвајају. Најпознатији и једини који је имао вишеструка издања, „Мали Алек и плата 500 евра“, се још од 2016. сматра радикалним ремек делом напредне манипулације. А други је чувени римејк класика из 50’, „Мали Јожа и свињска глава“, који се сад зове „Мали Алек и шарена шерпица са пуњеним лигњама“ и који увек изазове сузу у очима верних гласача.

Шта рећи на крају? Ми бирамо шта ће нам бити узор – 1.300 каплара или 1.054 алава? Јер од тога зависи наша будућност и сигурност. Наше породице. Наше државе. Да ли бирамо знање, морал и поштење, или бирамо #БудућностСрбије.

Мислите о томе. Јер је све #стваризбора. Или бојкота. Нарочито у пролеће 2020.

(извор: јужневести.цом / Данијел Дашић)