“Мољаше га пак један од фарисеја да би обједовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву, сједе за трпезу. И гле, жена у граду која бјеше грјешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра. И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом.
А кад видје фарисеј који га је позвао, рече у себи: Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница. И одговарајући Исус рече му: Симоне, имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу, кажи. А Исус рече: Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио.
И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Цјелива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста цјеливати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има.
А њој рече: Опраштају ти се гријеси. И стадоше у себи говорити они што сјеђаху с њим за трпезом: КО ЈЕ ОВАЈ ШТО И ГРИЈЕХЕ ОПРАШТА? А жени рече: Вјера твоја спасла те је; иди у миру.”
(Лк. 7:36-50)