Иринеј Буловић – најобимнији досије владике који је служио свим режимима

Ова књига представља фактографски приказ и није у вези са политиком или идеологијом. Све што је написано на њеним страницама нема личну позадину, него се заснива на отвореном разматрању и објективном тумачењу постојећих чињеница које су највећим делом доступне провери, али су неке од њих многима непознате. Сабрани текстови служе само као прилог за биографију једног црквеног посленика. Истовремено, ова књига је одраз бриге како за Цркву, тако и за српско друштво.

Архивски документи Синода

монашкој, епископској, синодалној, академској и дипломатској делатности увек су кружиле приче праћене полулегендама, али и многим непознаницама.

Зна се да је био талентовани студент класичне филологије, али за то се не може добити никакав доказ у виду факултетске дипломе. Говори се да је угледни православни теолог светских размера, али, осим веома доброг доктората из 1980. године, ни ту нема покрића у виду теолошких студија,књига, монографија или цитираности у светској библиографији.

Тврди се да познаје црквеноправну праксу, али то негирају његови многобројни поступци огрешења о важеће канонске норме Цркве као и поједине изјаве (о којима ће касније бити речи). Прича се о њему као о полиглоти, али осим тога што течно говори (класични и нови) грчки и донекле немачки, остали језици му нису јача страна (француски му је на средњем нивоу, енглески оскудан, а познавање италијанског се своди на коришћење црквеног жаргона, што неупућене понекад завара, па помисле да парла вераменте италиано; остале језике не говори).

Хладни рат без краја

Помињу се његове дипломатске способности, али осим трзавица, оштрих писама, вођења хладног рата са главним саговорницима Српске цркве (Цариград, Румунија, Грчка, Македонија итд.) не постоји неки доказ да је др Буловић издејствовао некакву дипломатску корист за своју Цркву. Штавише, о њему се у данашњем православном свету говори углавном негативно.

Ако се баци поглед на његову епископску делатност, свакоме на ум падне слика бесконачно дугих литургија и беседа, његов ригидан однос према свештенству и епитимије које прате његове поданике као стална претња.

Шта рећи о његовој академској делатности на Православном богословском факултету? Ова књига и ту пружа убедљиву, али жалосну докуменацију: само два објављена научна рада за четрдесет година проведених у статусу наставника.

У светлу питања о квалификацијама и стручности, питамо се на који начин је човек који нема научних, пастирских, академских, лингвистичких и др. кредита могао да створи такав имиџ да му се људи ипак диве, а неки и да пред њим стрепе?

Његовна духовна чада о њему приповедају хагиографске анегдоте, од којих главна гласи да га је грчки старац Порфирије специјалним благословом „овластио― да чува Цркву и Православни богословски факултет, те да га нипошто не испушта из руку (погађате: такве митове је тешко проверити, а кад би и били тачни, поставља се питање да ли му је грчки старац Порфирије саветовао да ради баш то што ради?!). Како је неко ко нема реалних кредита постао особа од кредибилитета којој су у власт предате многе области црквеног живота? Ко му је доделио трајно чланство у Синоду, главну реч у односима са политичким чиниоцима, то да буде представник Цркве у међуправославним и мешовитим комисијама, да има цензорски положај у просвети итд.

Запажен једино по шиканирању

Ова књига нуди одговоре на ова и на друга слична питања. Треба рећи и следеће: да новосадски и бачки владика није тако агресиван у шиканирању неистомишљеника током последње деценије вероватно би у историји остао потпуно незапажен. Но, његови поступци на епархијском, помесном
црквеном, академском и ширем пољу деловања, те ауторитаран начин обављања функција, произвели су потребу да свима заинтересованима и погођенима на једном месту буду предочене чињенице које су до сада биле познате углавном само добро упућеним појединцима.

Иринеј Буловић не живи у хармоничним односима са људима и са друштвеном стварношћу. Ако погледамо његова оглашавања (саопштења, интервјуи, писма), приметићемо да он по правилу са неким полемише (према Западу гаји патолошку мржњу, садашња опозиција му је мрска, а неистомишљеници у Цркви и друштву могу да рачунају само на циничне нападе и смакнућа).

Зна се да је завађен са Манастиром Ћелије, а потом и са својом духовном сабраћом. Код почившег патријарха Павла није имао приступ, али тек пошто је потоњи схватио колико му овај епископ наноси штете. Са митрополитом Амфилохијем је на трајној ратној нози (водећи и тајни рат против њега
ширењем трачева), док са епископом Атанасијем никада није нашао заједнички језик јер није подносио да буде у његовој сенци. Због тога др Буловић никада јавно није одговорио на јавне прозивке умировљеног херцеговачког владике упућене на његов рачун.

Протекција за педофиле и друге девијанте

Дакле, јасно је да Буловић не може да успостави здрав однос са личностима са којима је духовно стасавао. Можда због тога прибегава друштву у коме су, на пример, од Сабора осуђени епископи, попут Василија Качавенде (пензионисаног због неморала), Георгија Ђокића (разрешеног због
канонског хаоса у Канади), Филарета Мићевића (умировљеног због разноразних малверзација), или пак они који су за длаку избегли грађанским законима, попут Пахомија Гачића (оптуженог за педофилију, а ослобођеног оптужбе због застарелости случаја). Неко би помислио да су ове проблематичне личности драге новосадском владици, али у то се не може бити сигуран. Пре ће бити да се ради о пролазним циљевима прављења клана – јер, иако ражаловане, ове владике и те како могу послужити тамо где затреба захваљујући својим старим везама и утицају.

У присталице Иринеја Буловића убрајају се свештеници сумњивих намера који деструктивно делују преко социјалних мрежа, разних сајтова и форума, али и јавни делатници најпознатији по основаним оптужбама за ратне злочине (којима се поносе?!), попут Драгослава Бокана.

Иринеј Буловић Прилози За Биографију by Србија Данас on Scribd

Овде треба поменути и сада свемоћног Дејана Накића, патријарховог секретара и веома сумњивог директора Производног завода Архиепископије београдско-карловачке, о чијим је спорним пословима и положају до пре неколико година управо највише говорио сам Буловић, да би му скоро па преко ноћи постао најближи партнер и клијент његовог Завода. Све ово указује на то на који начин је „омиљени епископ― Мирјане Марковић (у питању је цитат) задржао овај положај и у скоро свим режимима који су ступили на сцену након 2000. године.

Његова малобројна али стратешки добро распоређена духовна чада (епископи, монаси, професори и разни суфлери), када се осете макар мало слободним, износе озбиљне оптужбе на рачун његовог осветољубививог карактера. Тада признају и да свако супротстављање бачком архијереју
готово неизоставно води нестанку са сцене. Међутим, карактер и манири бачког владике неминовно се преносе и на његове епигоне: митрополит загребачко-љубљански Порфирије методом застрашивања врши притисак на наставно-научно особље Православног богословског факултета (на
згражавање универзитетске јавности); проф. Ненад Милошевић (личност са психичким проблемима) држи сеансе са студентима везаним за Капелу Св. Јована Богослова, еуфемистички назване „синаксис,― на којима помоћу психолошких механизама наслеђених од свог духовног оца гради
сопствени гуруистички култ.

Антисоцијални поремећај личности

С обзиром на то да су размере утицаја бачког владике огромне и последице његових поступака све више забрињавајуће, ова књига излази у јавност са жељом да се њихова деструктивност предупреди. Да није на положају на којем је, било би довољно да се личношћу Иринеја Буловића позабави неки искусни психијатар или психолог. Наиме, већ оно што је у овом уводу речено довољно је да се у карактеру Иринеја Буловића препознају све битне црте антисоцијалног поремећаја личности (психопатија или социопатија). Како су многи аутори који су се овом проблематиком бавили приметили, често су такве личности идеално окружење за остварење својих манипулативни фантазија без којих не могу да живе налазиле у оквирима верских заједница.

Вероватно најбољи портрет једне такве личности дао је непревазиђени Достојевски описујући нам свог Великог инквизитора. Које су то основне карактеристике оваквих личности? Суштинску карактеристику овог поремећаја личности представља занемаривање и кршење права других људи.

Особе са антисоцијалним поремећајем личности идентификују саме себе кроз
егоцентризам, а самопоштовање им произлази из осећаја моћи или задовољства. Проблем је у томе што своју моћ доказују постизањем личне користи не обазирући се на осећања других људи, морална начела, често и друштвене норме или законске прописе. Када се говори о усмерености на саме себе, такви појединци за главни циљ имају то да им је примарно постизање личне гратификације.

Њима недостаје онај интернализовани социјални стандард прихватљивог понашања који сви људи природно усвајају након што им је наметнут кроз одрастање и сазревање. С обзиром да немају тај унутрашњи осећај за оно друштвено прихватљиво, као и за оно што није, они крше стандарде и етичке принципе заједнице. У интерперсоналним односима, дефицит емпатије код ових људи се манифестује у томе што они не исказују забринутост за туђе осећања, нити разумеју њихове потребе или патње. Из тога произлази и чињеница да не осећају жаљење за своје поступке на штету других, нити исказују кајање за патњу коју су им нанели. Када говоримо о интимним односима и доживљајима код особа с антисоцијалним поремећајем личности, важно је нагласити да они не могу остварити узајамно интимну везу с другом особом будући да друге доживљавају искључиво као средство остварења властите користи.

Пакост, непријатност, осветољубивост

Дакле, њих у односу с другом особом не заокупља осећај сигурности, прихваћености и љубави, него посежу за лажима, присилама и доминацијом. То је све у служби њиховог егоцентризма, остварења личне гратификације, моћи и ужитка кроз које остварују властиту идентификацију и осећај вредности који им хронично недостаје. Све ове карактеристике практично значе да ће појединци са антисоцијалним поремећајем личности предузети све како би утицали на личност која им је од интереса и како би је контролисали. Притом се могу користити завођењем, шармом, разговорљивошћу, али могу отићи и у другу крајност, па да прибегну неискрености, лажима, варању.

Презентују се потпуно другачијима него што стварно јесу, што значи да улепшавају своје особине и приказују се бољима па чак и измишљају читаве догађаје и приче. У већ споменутом дефициту емпатије су окорели – то им је сталан образац понашања и схватања света и друштва, а притом су често и агресивни, садисти. Њихов гнев и иритабилност су перзистентни, а могу се лако испровоцирати чак и мањом увредом ако се погоди у „слабу тачку.― У суштини су пакосни, непријатни и осветољубиви. Њихова дезинхибиција значи да лоше контролишу властите нагоне, тј. да су импулсивни. Та црта личности се презентује кроз неодговорно понашање – не испуњавају обавезе.

Исто тако не испуњавају обећања нити се држе договора. Људи са антисоцијалним поремећајем личности се често упуштају у опасне и рискантне ситуације и радње чак и када то није неопходно.

Да га Бог (?) није обдарио несумњивом интелигенцијом, Иринеј Буловић би вероватно завршио као деликвент или криминалац (попут његовог сестрића Хајчара). Међутим, патолошке црте Буловићеве личности довеле су до тога да његова интелигенција саму себе поништи будући у потпуности упрегнута у задовољење деструктивних фантазија о доминацији. Зато, када људи попут
њега говоре о Богу, они имају у виду само фантазију о метафизичкој гаранцији сопствене моћи. Исто важи и за Цркву, као и за Буловићу омиљени принцип црквености: Црква, то сам ја, да парафразирамо чувенога Краља Сунце.

У име великана

Људи попут Иринеја Буловића могу се представљати и као послушни ученици великана, али ти великани на које се они позивају и којима су послушни су готово по правилу већ историја и не могу више говорити у своје име. Међу живима, нико њихову послушност и поштовање не заслужује, а сећање на упокојене учитеље служи само утврђивању фантазије о сопственој моћи и посебности. И управо је та моћ и посебност за њих једини Бог и у име
тога Бога ће људи попут Иринеја Буловића чак дорећи и исправити, уколико је потребно, и своје учитеље.

Јер Иринеј Буловић, смирени ученик о. Јустина и старца Порфирија, боље од њих зна шта су они мислили и какву су величину у њему самоме видели. Знали су и Јустин и Порфирије да је њихова мисија била у томе да постану маљ којим ће велики Иринеј, у име Цркве, смрвити свакога ко му стане на пут, макар и у име тричарија какве су савест и слобода. Или Јеванђеље.

Патолошке црте Буловићеве личности објашњавају и његову склоност и заштитнички однос према најопскурнијим личностима новије историје СПЦ, према ратним злочинцима, криминалцима, педофилима и силоватељима. Нема тог греха преко којег велики Иринеј неће прећи, само уколико му се покоре. Немојмо се заваравати, Буловић их не воли, он их презире, и то управо зато што му се покоравају; но, треба имати на уму да су у његовом свету за смртнике резервисана само два осећања, од којих је једно управо презир. Дакле, презир и милост за оне који се покоравају, а за оне који се не
покоравају резервисана је мржња и суровост.

И једно и друго је безгранично, и једноме и другоме се опсесивно служи Опсесија сопственом моћи једина је Буловићева константа, једино божанство. Она је зато за њега једини критеријум разликовања „добра и зла.― Све што иде у прилог овој опсесији врхунско је добро, све што је оспорава зло је. Све што служи остварењу добра по дефиницији је добро. Стога Буловић, тај намрштени аскета у сандалама и мантији попут оне какву је носио о. Јустин, неће презати од тога да подмићује, да шпијунира и прати, да слуша трачеве и шири их; неће презати да плаћа хиљаде и хиљаде евра и организује ботовске тимове у виду којекаквих „продукција― са циљем да блати оне који доводе у питање његову моћ. И при томе ће, за разлику од аљкавости коју показује у ономе што би требало да су његови позиви (епископа и професора), показати невиђену педантност.

Свакога дана за њега се штампају постови и коментари са друштвених мрежа, вероватно и безбедносно интересантне преписке, и уредно архивирају у деловодне протоколе, као и „забелешке― о телефонским разговорима и различитим „дојавама.― Прате се сви, од студената и вероучитеља до
епископа.

Опело аутокефалности

Како би задовољио фантазију о сопственој моћи, Иринеј Буловић, са страшћу коцкара, неће презати чак и од тога да стави на коцку углед и јединство целе СПЦ и то, наравно, претварајући се да је брани. Он је искључиви узрок дубоке кризе у којој се нашла наша Црква, како спољашње тако и унутрашње, при чему је неспособност и подмитљивост актуелног поглавара само још једна повољна околност. Иринеј Буловић је својом безочном одбраном педофила и криминалаца неповратно укаљао углед СПЦ у српском народу, док је сулудим потезима које сам вуче у међуправославним односима обесмислио њену истинску црквоградитељску аутокефалност у години када је требало да се прослави њен јубилеј. Требало, јер оно што смо видели 2019. је више личило на опело аутокефалности, него ли на некакву прославу. Што нас управо враћа на почетак овог екскурса и разлог због којег се оваква
књига објављује.

Имајући у виду обим материјала, текстови у овој књизи подељени су у пет целина. Неопходно је напоменути како је ово тек почетак, будући да се готово свакодневно појављују нови материјали.

У првом делу су текстови који покривају синодске активности епископа Иринеја, његов утицај на разне спорне одлуке у Српској цркви, подривање појединих епископа, а посебно митрополита Амфилохија (индикативно у тексту „Погодни услови―), као и његово одбацивање науке (кроз прогон појединих професора или синодско одбијање да се да орден Србину који био члан мисије Аполо 11, под изговором да човек није слетео на Месец) и др.

Инквизиторске методе

У другом делу се разотрива сав „допринос― епископа Иринеја Православном богословском факултету у виду деценијског вођења кадровске политике. Пружени су докази о његовом неоправданом напредовању у виша звања, о кривотвореном потпису на основу кога је добио још две године продужења стажа и сл. Текстови показују инквизиторске методе које на Универзитету спроводи овај епископ. Проф. др Борис Беговић раскринкава Буловићево служење неистином и дилетанско петљање у универзитетске законе у неславном покушају отпуштања једног редовног професора и једног доцента.

Трећи део покрива међуправославну делатност Иринеја Буловића који је већ дуго камен спотицања у Српској цркви. Најпре се указује на његове изјаве којима оспорава аутокефалност из 1219, потом на његово петогодишње кокетирање са Москвом (после вишедеценијског додворавања Цариграду), а у другим текстовима појединици га оправдано критикују за укидање саборности и приклањање политичкој власти Александра Вучића уз чију помоћ држи полуге црквене власти.

У четвртом делу су поједини репрезентативни текстови епископа бачкога у којима се огледају његове личне особине. Тако у писму епископу Лаврентију наступа са позиција екстремног зилотизма, критикујући овог јерарха за све оно што ће јеромонах Иринеј касније, као епископ бачки, и сам практиковати, а што се посебно односи на учешће у екуменским богослужењима.

У другим писмима провејава не само његова нетрпељивост према митрополиту црногорско-приморском Амфилохију (текст „Министарство верâ или Канцеларија за сарадњу са црквама и верама – непотребна дилема―) него и симпатије према режимским политичарима попут Ивице Дачића и др.

У петом делу су неки индикативни текстови који показују колико је дискурс бачког владике заправо језик претње, ниподаштавања и прозивања са циљем дискредитовања личности. И тако, човек који се служи искључиво претњама (епитимијом, суспензијом, рашчињењем), наметнуо се као врховни и непогрешиви ауторитет у свим областима живота Српске цркве. Он је тај
који ће у име патријарха упутити претеће писмо предстојатељима православних цркава, он се разрачунава са медијима који му не подилазе, он смењује неистомишљенике у црквеним институцијама. Неуставна и сасвим неканонска злоупотреба положаја од стране др Буловића без преседана је у осамсто година уређеног живота Српске цркве. Др Буловић је и званични вебсајт Српске цркве својом цензуром потпуно приватизовао запосливши своје блиске и лојалне личности које су у родбинским везама са његовим сарадницима.

Приватизација цркве

Приватизација Цркве, монополисање Православним богословским факултетом, потпуна контроланад спољним односима Српске цркве, показатељи су тога у којој мери је аутократска делатност недодирљивог Иринеја Буловића узрок патолошког стања у нашој помесној Цркви. Ингеренције бачког владике се пружају ка свим важним положајима, комисијама, црквеним и државним телима. Овај дугогодишњи члан Синода (у последњим деценијама ретко када је изостајао његов мандат), председник је и Комисије за односе са другим верским заједницама (врло висока функција), а положај „портпарола― Српске цркве омогућио му је да стекне право да формулише или макар тумачи званичне ставове како год пожели, злоупотребљавајући у том „подвигу― и Информативну службу Цркве чији је председник.

Преузевши уредништво (али не и одговорност за рад) Информативне службе Српске православне цркве, Иринеј Буловић је допустио да она постане један од форума за презентацију и популаризацију његових ставова о другим црквеним и иним личностима, аутокефалним црквама и њиховим
поглаварима итд. Дозволио је, такође, да Информативна служба постане још један терен за његово бесконачно фразирање и бескрајне реченице.

Бачки владика је члан у десетинама различитих комисија: 1. Комисија за превод Светог Писма; 2. Комисија за дијалог са римокатолицима; 3. Одбор за ревизију Устава; 4. Одбор за канонизацију светих СПЦ; 5. Мешовита комисија СПЦ и Хрватске бискупске конференције о тумачењу улоге кардинала Степинца у Другом светском рату и његовој евентуалној канонизацији; 6. Комисија за дијалог са Црквом у Македонији; 7. представник Владе Србије у Савету Православног богословског факултета… Какав је учинак човека са таквом моћи? Да ли је Црква од тога имала добробити? Погледајмо на једном примеру како ствари ту стоје. Ако се има у виду да Република Србија има закон који јасно дискриминише наставнике верске наставе онда се поставља питање какве то преговоре са владом води Синод у циљу заштите вероучитеља и статуса веронауке.

Жалосно стање

Ако је тачно да у просветном систему, сходно законским одредбама, једино вероучитељи не могу засновати радни однос на неодређено време (и то је тако скоро већ 20 година), онда постаје јасно да црквена влада од световне владе никада није издејствовала заштиту вероучитеља, него да, по свој прилици, договара неке друге „уступке.― Упркос хвалоспевима бачког владике на рачун свог доприноса овој теми, ствари су остале у жалосном стању. Сасвим другачије по питању статуса верске наставе стоје ствари у Републици Хрватској: сви наставници су у сталном радном односу, имају по два часа недељно, тако да православни ваероучитељи имају бољи статус у Републици Хрватској неголи у православној Републици Србији.

Зашто портпарол Цркве не критикује садашњу власт у Србији или макар не издејствује бољи положај вероучитеља? Да ли зато што је, по свему судећи, управо он главна препрека за решавање овог проблема, будући да садашњи аранжман омогућава веома ефикасну контролу и злоупотребу јурисдикције над вероучитељима, чиме је бачки владика и иначе опседнут у свакоме аспекту свога живота и делатности?

Ако се узме у обзир да је садашњи председник Србије Александар Вучић истакао владику Иринеја, заједно са митрополитом Порфиријем, као најугледнијег владику, онда општа слика задобија још занимљивије нијансе. Вучићев осиони карактер са лакоћом се пресликава на подобне архијереје: и они могу не трепнувши оком да прозивају, дефамирају, па и шиканирају своје противнике: нечувено поступање митрополита Порфирија на Православном богословском факултету, коришћење претњама и уценама, само су једна од последица те спреге секуларне са црквеном влашћу.

Др Буловић је, такође, познат по неутемељеним теолошким изрекама и афоризмима које по потреби износи у виду аксиома и предањских ставова. Најфамознија је његова максима „о синодским одлукама се не расправља― којом је себе сврстао међу највеће аутократе у историји. Ту је и изрека „једном расколник – увек расколник― која не стоји ни историјски ни теолошки. Даље, у православном свету се „прославио― и неутемељеном максимом „један епископ – један глас― (тврдећи нетачно да је
то искључиви принцип у саборском предању Цркве).

Напади са безбедне дистанце

С обзиром да др Буловић напада само са безбедне дистанце, и то само слабије противнике, он тамо где се укаже потреба одмеравања са јачима од себе (епископ Атанасије Јевтић, проф. Борис Беговић, проф. Власије Фидас…) углавном ћути и избегава писани одговор (Беговић је чак позвао бачког владику на дијалог: „У сваком случају, било би изузетно лепо да Иринеј Буловић, владика бачки, изађе на светлост подијума јавне расправе и сâм одговори на увиде из оба моја текста објављена у „Данасу.― Нису ти увиди теолошке природе, него су о радним односима – може јавност то да разуме―).

Разлог ћутању је тај што је за сувисли одговор потребно познавање историје и канонског предања. Из истог разлога др Буловић још увек не сме јавно да одговори, примера ради, и научнику какав је др Власије Фидас, професор Атинског универзитета, а који га је још 30. маја 2019. прозвао као састављача писама патријарха Иринеја упућених патријарху Вартоломеју у вези са украјинским питањем. У тексту проф. Фидаса др Буловић је оптужен за произвољности и непознавање историје.

Др Буловић никада неће одговорити ни епископу Атанасију због тога што зна да га неће ућуткати фразеологијом и надменошћу којом често успева да контролише контекст, али не и да произведе на чињеницама засновани текст.

Бачки владика неће одговорити ни митрололиту Амфилохију. У јавности је познат случај фалсификованог саборског Саопштења на крају мајског Сабора 2019. године. Тада је бачки владика срочио властиту верзију рада Сабора на коју су реаговали петнаестак епископа отвореним писмом патријарху и Синоду. Епископ Иринеј није имао куражи да одговори на допис на којем је први био потписан митрополит Амфилохије, а у коме је др Буловић отворено прозван за недопустиво фалсификовање саборског саопштења. Медији су објавили то протестно писмо, али владика бачки није био довољно одважан да се огласи. Да је то учинио тада би морао да положи рачун за манипулације. Но, уместо тога, он се врло радо обрачунао са дневним новинама које су га прозивале по сасвим другом питању.

Заштићен са свих страна

Просто речено, никада бачки владика није био у ситуацији да га неко (про)гони или да угрожава његову позицију: као омладинац, као студент, као монах, као професор, као епископ… Успео је да се заштити са свих страна (државне и црквене), те да не дође у позицију да било ко покреће ма какав поступак против њега.

Рекосмо у које се све области пружају ингеренције бачког владике. Он је човек који је себи допустио да 2007. године у тајним разговорима у америчкој амбасади разматра разне теме, укључујући и ону о будућем патријарху, а све то док је патријарх Павле (+2009) још увек био жив.

Ако замислимо да је таква информација објављена о неком другом српском епископу, можемо да претпоставимо како би тај епископ сасвим сигурно био предметом критике и прозивке на Архијерејском сабору, при чему би вероватно најгрлатији управо био др Буловић.

Садашњи агресивни антиеволуционизам др Буловића, наравно, није конзистентан са његовом дугогодишњом праксом објављивања теолошких књига и студија у којима се теорија еволуције потпуно афирмативно посматра. О том аспекту његовог новијег „обрта― (што је његов модус вивенди) говори се у тексту о прогону потписника принципијелно и утемељено формулисаног Става о теорији еволуције.

Демагогија

Демагошко политиканство је такође једна од димензија Буловићеве личности; он је непринципијелно користио повољне прилике за остваривање сопствених уских, себичних и прагматичних интереса и циљева, не водећи рачуна о моралу, општим интересима и дугорочним циљевима. Познато је да је бачки владика у договору са тадашњим председником Милошевићем наговорио патријарха Павла да дође на Теразије и приволи студенте да прекину демонстрације. Патријарх је после свог обраћања био извиждан и напустио је скуп. Потом је, не слушајући више Буловића, поново дошао на скуп и дао подршку студентима. Павле је био патријарх који је био спреман да призна грешку, али и да је исправи.

Када се сукоби са неистомишљеницима, тада др Буловић не бира ни речи ни аргументе. Треба се само сетити каквим рафалом је опалио по старом епископу шабачком Лаврентију који је у једном интервјуу рекао оно што најмање половина српских архијереја мисли (исто мишљење су износили почивши митрополити дабробосански Николај и загребачко-љубљански Јован), а то је да Македонија треба да има аутокефалну Цркву.

О томе говори посебан текст у овој књизи („Иринеј Буловић против Лаврентија око Македонске цркве―).

Но, осим мање познатих примера, у 2019. години до јавности су допрли и аудио записи разних Буловићевих наступа на основу којих се може лако видети његова склоност ка обмањивању (седница Наставно-научног већа Православног богословског факултета у Београду и др). Ови материјали представљају корисне изворе за проучаваоце новије историје Српске цркве.

Имајући све ово у виду, многи се питају како је патријарх српски Иринеј допустио све те неканонске радње. Патријарх Иринеј био је познат као човек „средњег― или „царског― пута, он никада није подржавао екстремне ставове. Међутим, бачки владика је успео од њега да направи инквизитора који се разрачунава са професорима теологије, као и са оним епископима који Буловићу нису по вољи. Стога је једно поглавље посвећено манипулисању српским предстојатељем у разним случајевима, попут оног на Критском када је епископ бачки онемогућио патријарха да прати саборске дискусије.

Теологија понављања

Бачком епископу Иринеју је увек тешко било да поднесе помисао да је неко други предано и одговорно радио све што му је Црква поверила, док је он смишљао изговоре како да у свом наставничком и епископском делању створи мреже посредника који су обављали његове послове и представљали да их он обавља. Док су у његово име други предавали, испитивали, били ментори, а викари опслуживали епархију, он је своју снагу усмерио ка политикантској празној реторици којом блати и жели да уништи последњих година неколицину професора, а пре и после њих још ко зна колико људи у којима види препреке на путу изграђивања култа своје личности, не обазирући се на то какву пустош за собом оставља и колико зла доноси и Цркви и Православном богословском факултету. Када би постојала, једна црквена агенција за борбу против корупције би тако могла да истражи како је и на који начин на десетине Буловићевих духовних „чада― (синова и кћери) распоређено у Патријаршији (најмање пет), епископату (седам), на Православном богословском факултету (најмање седам), у медијима (нпр. Радио Беседа – која ексклузивно путује на Крит као званични медијски тим Српске цркве). Размере ове епидемије застрашујуће су за здрав разум и елементарну црквену културу.

Такође, теологија Иринеја бачког је теологија понављања, без икаквог стваралачког отварања ка савременим темама и проблемима. Ради се о конзервативизму у лошем издању. Нарочити показатељ тога је Буловићев однос према друштву (што се особито види у његовим напорним јавним наступима и иступима, поготово у виду различитих саопштења, те скандалозним проклињањима којекаквих кобасицијада и пихтијада), науци, уметности и философији.

У његовом опусу нема ниједног искорака нити покушаја да се отвори ад еxтра, што је императив за свакога ко жели одговорно да се бави мисијом Цркве. Алергија на оригиналност је Буловића довела до екстремног антинаучног става и промовисања „црквености― као паравана за суштинску гетоизацију и самоизолацију теологије и хришћанске мисли уопште.

Отворено мишљење, консултације, транспарентност, све је то баштина отаца Цркве која је потпуно одсутна из савремене синодске праксе. Начин на који је владика бачки допустио да један угледни епископ буде понижен – епископ браничевски Игнатије Мидић – спада у најтамније странице историје СПЦ, о чему се више може прочитати у тексту „Сплеткароши као главне узданице.

―Када је за владику Атанасија његов сабрат у епископству, владика банатски Никанор, јавно рекао „Није Атанасије наш брат, све зло у нашој СПЦ долази од њега… иза тог човека стоји ђаво,― бачки владика се није нашао прозваним да устане у одбрану нападнутог епископа и свог брата по духовном оцу. А када њега неки новинар прозове за ситницу, тада заборави на смирење и крене у контранапад.

За неке је владика Иринеј рекао да „хронично болују од тешко излечиве сујете― (Црква и „Црква― у Ловћенцу: Одговор новинарки Зори Латиновић, НИН, 12. фебруара 2004. године), али у светлу чињеница јасно је да му његова хронична сујета не дозвољава да штити иког другог осим ликова попут Пахомија, Филарета, Георгија, Качавенде, Никанора или Владимира Вукашиновића.

Злоупотребом службеног положаја, Буловић је повредио епископску заклетву, својим „фратријашењем― је прекршио верност канонском предању и, објавивши отворени рат неистомишљеницима у епископату, академској заједници и скоро па свеукупној јавности (са изузетком Печата, листа Милорада Вучелића, још једног ноторног антихероја српске демократије) повео је Цркву на маргине друштва. Заиста, има нечег суицидног у поступању владике бачког: идући на све или ништа у сукобу са противницима, он свесно са собом у суноврат повлачи Синод и Цркву (које је, изгледа, поистоветио са собом).

Све наведено говори о једном патолошком комплексу по којем ће Буловић у историји бити упамћен и сврстан са ликовима попут Макијавелија, Гебелса и њима сличнима.

Ова књига целим својим садржајем поставља за СПЦ данас кључно питање: како се Црква може одупрети самовољи једнога човека? А мора да може, будући да је то, чини се, питање њеног опстанка.

slobodaonline.rs, politikon.rs