“А кад се врати Исус, срете га народ, јер га сви очекиваху. И гле, дође човјек по имену Јаир, и он бјеше старјешина синагоге, и павши пред ноге Исусове, мољаше га да уђе у дом његов. Јер у њега бјеше јединица кћи око дванаест година, а она умираше.
А кад иђаше Исус, народ се тискао око њега. И бјеше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на љекаре и ниједан је није могао излијечити; И приступивши састраг, дотаче се скута хаљине његове, и одмах стаде течење крви њене. И рече Исус: Ко је то што ме се дотаче? А када сви одрицаху, рече Петар и који бијаху с њим: Наставниче, народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче? А Исус рече: Неко ме се дотаче, јер ја осјетих силу која изиђе из мене. А кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. А он јој рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру.
Док он још говораше дође неко од старјешине синагоге и рече му: Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља. А када чу Исус, одговори му говорећи: Не бој се, само вјеруј, и биће спасена. И дошавши у кућу, не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери. И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: Не плачите, није умрла него спава. И подсмијеваху му се знајући да је умрла. А он изгнавши све, узе је за руку и зовну, говорећи: Дјевојко, устани. И поврати се дух њен, и устаде одмах; и он заповједи да јој даду да једе. И задивише се веома родитељи њени. А он им заповједи да никоме не казују шта се догодило.”
(Лк. 8:40-56)
