2013, година планетарне истине

„Глобална решења за глобалне проблеме“, прокламација је „Групе 20“,  заједнице највећих економија света. Русија је, у опредељењу да учвршћује своје позиције и у сфери управљања глобалном економијом, у децембру 2012. преузела једногодишње председавање у Г–20.

Ово ће бити колосалан и занимљив изазов. Заједно са земљама БРИКС–а, Русија је спремна да на предстојећем самиту Г–20 уложи напор како би се поправило стање светске економске архитектуре. Постојећа криза се оцењује као највећа од Другог светског рата, а извор кризе је у циљнојфункцији носилаца неолибералног капитализма — максимални профит крупног капитала, а не благостање друштва.

Профит као темељни критеријум понашања свих делова друштва довео је до тешких деформација читаве скале друштвених вредности, између осталог и личног морала, као и друштвеног морала. Отуда и висока толеранција неолибералног капитализма, према социјалној неједнакости.

При неравнотежној расподели, кризе су законитост: „од 1970. до 2008. године, у свету је било 124 банкарске кризе, 208 курсних криза, 63 дужничке кризе, 42 двоструке и 10 троструких криза.“[1]

Циљ овог текста је да постави реалну дијагнозу међународног поретка, упорно сакривану од 2008. до данас.

Криза је била намерна

Данас видимо да криза није морала настати. Она је у суштини била последица нечијих политичких одлука о неравномерној расподели дохотка између рада и капитала. Таква неправедна расподела је маскирана доктрином да ће у условима искључивог постојања приватне својине, развој друштва (државе) наступити као природни резултат тржишног аутоматизма и његове невидљиве руке, а у условима опште приватизације и уклањања свих контролних механизама државе.

Иако су швајцарски научници недавно доказали да „невидљива“  рука тржишта не постоји, неолиберали не одступају од своје демагошке тврдње да нуде „универзални модел будућег уређења света.“

Намерно се ствара лажна аналогија између глобализације и универзалности. Универзалност припада људским правима, слободама, култури, демократији, док се глобализација односи на технике, тржишта, информације…

Највидљивије светске последице овог „универзалног“ модела су да богати постају све богатији, а сиромашни све сиромашнији, и да непрестано расте светска армија незапослених. Због тога је, током предстојећег самита Г–20, на Русији и земљама БРИКС–а огромна одговорност и задатак да понуде другачија решења одрживог развоја светске привреде.

Овај задатак је изузетно тежак. Неолиберализам је „конзервативна доктрина која не дозвољава промене и тражење алтернатива, будући да промовише један неупитни модел устројства модерног друштва, као нову месијанску концепцију ‘савршеног друштва’“[2]

ММФ и Светска банка јављају се у том „савршеном друштву“ као „неприкосновени налогодавци новца којима условљавају путевепромена и умишљеног развоја“. Многи сматрају (међу њима и амерички интелектуалци) да је друштвени систем који нуде неолиберали толико „дехуманизован диктатом логике профита да уништава људски смисао постојања“[3]. Такође, са неподношљивом лакоћом се потире креативна својеврсност у историјским токовима различитих цивилизација и култура.

Због тога ће један од најважнијих задатака Русије бити покушај промене структуре моћи ових прозападно усмерених финансијских силника.

По Голубовићкиним речима: „Са протеривањем социјалне државе (‘државе благостања’) избачене су из демократских принципа вредности: социјална једнакост, солидарност и социјална правда. Завладале су корисности појединца/приватног власника, док се ‘опште/јавно добро’ одбацује као остатак комунистичке прошлости.“

Масовна глад у срцу неолиберализма

Ако се погледа структура актива и прихода великих банака и завири у било чије брзо и нагло богаћење, видљиво је да се општа и јавна добра и даље „одбацују“ право у њихове канџе. Брзо и лако стварање огромног приватног капитала провоцира криминализацију друштва, тероризам, нереде, грађанску непослушност.

Неолиберални капитализам носи у својој суштини стварање «дугорочно неодрживе неједнакости у друштву а самим тим спречава дугорочноодрживи, стабилни раст привреде»[4]. Ово правило важи на државном, на регионалном и глобалном нивоу.

У оваквима условима већина светског становништва је осуђена на економску и сваку другу бесперспективност до самоуништења (ниском стопом природног прираштаја) или уништења од стране креатора „економије олоша“. Представимо неке од досадашњих домета неолибералног капиталистичког модела и то у самом његовом срцу: Сједињеним Америчким Државама.

И поред свакодневног промовисања „економског опоравка“ за многе у САД глад је постала део живота. Средња класа наставља да се топи, а број Американаца који живи у сиромаштву непрестано расте. Број грађана који примају купоне за храну већ је превазишао укупан број становника 25 савезних држава САД. Процена је да ће половина све америчке деце бити примаоци купона за храну пре него што напуне 18 година живота.

Један од свака четири радника у САД не зарађује довољно за основне потребе. За близу 100 милиона грађана САД се сматра да су сиромашни или да су близу сиромаштва. Породично бескућништво у престоници Вашингтону повећало се за 23% од како је почела последња економска рецесија.

Истовремено, према Националном савету за унутрашње ресурсе, око 40% све хране у САД се на разне начине редовно баца.

Ми више Америку не разумемо

Сиромаштво, страх, расизам и недостатак солидарностису препознати као главни покретачи оружаних масакра по школама, од стране познатог америчког редитеља Мајкла Мура. Део одговора Мур види и у политици САД према остатку света. Он квалификује САД да су настале на геноциду над староседеоцима, а изграђене на леђима робова.

Осврћући се на демократију у САД, Мур констатује да је лажљиво уверење да су оне „највећа демократија света“, јер је одзив на изборима мањи од било које западне демократије. Народ се смишљено одучава од одлучивања. Управљање се препушта „експертима“, технократама.

Критикујући принцип по коме свако брине своје бриге, а на туђе се и не окреће, Мур је изнео запажање да у свету постоје другачије цивилизоване земље, где цела нација има користи од тога што људи брину једни о другима.[5] Критички настројени Европљани увиђају погубност америчког модела неолибералног, тоталног капитализма. Познати новинар немачкогШпигла, Јакоб Аугштајн тврди да је Америка уништена тоталним капитализмом и да је унапред изгубила изборе јер избора и нема много у условима непостојања демократије онако како је Европа схвата. Одлучивање је подређено интересима војске, банака и индустрије[6] „Истина је, да ми више једноставно не разумемо Америку. Гледајући је из Немачке и Европе, видимо страну културу. Политички систем је у рукама крупног капитала и лобиста. Провере и равнотеже су пропале. Перверзна мешавина неодговорности, похлепе и верског фанатизма доминирају јавним мњењем.“

У условима удаљавања од концепта друштва благостања и примичући се „савршеном друштву“ неолибералне доктрине, Европа је релативно брзо постала посрнула заједница народа и држава.

Посматрајући примену силом наметнутих неолибералних решења при решавању дужничке кризе у Грчкој тј. присуствујући распаду социјално одговорне државе, неки су се чак запитали „има ли Европска Унија европску будућност?“[7]

Дрогирано банкарство

У потрази за брзим богаћењем, бројне западне банке су заобишле законе и добру пословну праксу. Претходна година ће остати запамћена по скандалима водећих западних банака због прања новца стеченог трговином наркотицима, намештања каматних стопа, непоштовања санкција и тешких системских превара.

Дерегулација банкарског система под притиском неолибералних догми вишеструко се осветила светској привреди. Запостављање реалног сектора у корист шпекулативног пословања и брзог богаћења, ниске стопе привредног раста, пораст армије незапослених, бег капитала у заштићене пореске рајеве од сопственог народа који га је створио, срозавање моралних норми — само су неке од последица ове несрећне ере.

Због свега тога, Русија је, између осталих, поставила као приоритетне задатке на предстојећем самиту Г–20, „концентрацију напора ‘двадесеторице’ на дефинисању мера за успостављање поверења и транспарентности на тржиштима, као и њихово ефикасно регулисање“[8].

У том правцу, министри финансија еврозоне постигли су средином децембра прошле године договор о јединственом надзору 200 водећих банака „седамнаесторице“. (Обнављање финансијске стабилности Европе неки тумаче као први корак ка стварању банкарске уније.)

Увођењем јединственог надзорног механизма требало би да буде прекинута веза између банака и држава, која се сматра једним од узрока кризе. Наиме, државе су новцем пореских обвезника биле присиљене да спашавају посрнуле банке. Сиромашни су спашавали богате.

Иако се криза развија већ пету годину, тек сад можемо рећи да је наступио тренутак потпуне истине и да више нема илузија о томе који су модели погубни.

У том смислу ће Русија као председавајућа Г–20, а заједно са земљама БРИКС-а, имати у 2013. историјску и тешку улогу да предлаже и примењује друге моделе спасавања планетарног поретка.