Свет ступа у 2015. годину. Људи се надају у боље, али припремају се за најгоре. Добро је бити оптимиста када година започиње уз рафале грађанског рата у Украјини, уз претње Кијева да ће решити проблем Донбаса и Крима војним путем у најмању руку до краја 2015. године, уз отворене изјаве САД о намери да разоре Русију и да, за почетак, смене њену власти помоћу мајданских технологија. И све то је праћено ратом санкцијама против Русије и Крима и нападима на рубљу.
Русија је издржала. Шта више, Русија се консолидовала изнутра и успела да консолидује већи део држава планете на бази неприхватања америчке концепције униполарног света. Први пут од почетка 20. века ресурсна база под контроом САД уступа ресурсној бази њихових опонената, које су Американци сами прогласили непријатељима и нису им оставили други избор, осим да то постану.
Први пут у својој историји САД су се нашле у ситуцији сличној оној у којој је Немачка ступала у оба светска рата. Више или мање дуготрајни рат је био смртоносни и за Други, и за Трећи рајх. Неупоредивост ресурсне базе је доводила до тога да већ за 2-3 године после почетка борбених дејстава, Немачка почне да заостаје за противником у свему – од броја наоружаних батаљона до количине свих видова технике, и надаље ова разлика се само увећавала. Зато у оба светска рата Немачка је ступала наоружана концепцијом блицкрига – муњевитог рата, који води ка победи у року од месец-два (у неким случајевима чак неколико недеља или дана). Блицкриг је био неопходан како непријатељ не би стигао да покрене своју ресурсну надмоћ. У оба случаја Запад није нашао ништа што би могао да супротстави немачком блицкригу, осим руске армије.
Сада, први пут у историји светских ратова, Русија и Англосаксонци су заменили улоге. Русија живи мирно, зато што сваког дана, недеље, месеца, године њена ресурсна надмоћ (укључујући савезнике) расте, а позиција САД је све безнадежнија. САД журе. Њима је потребан блицкриг. Још мало и ресурсна разлика ће достићи такве висине када ће њихова конфронтација са Русијом и табором њихових опонената униполарног света са Русијом на челу, постати таква да ће борба Вашингтона против Москве деловати исто тако смешно и незграпно као што би данас могла да делује борба Лесота или Непала против Вашингтона.
Управо зато 2014. година је била тако тешка. САД су мобилисале све постојеће ресурсе, наоружале све могуће савезнике, и све то упутиле на Русију. Међутим, руска економија је само почела престројавање на нови колосек. У нормалном режиму (без рата) било би потребно још 10-15 мирних година како би се без стресова ослободила од долара, повукла од једностране зависности од Запада, створила и покренула међународне структуре. Морало је као 1941. све да се ради у ходу.
2015. година неће бити лака. САД се нису предале. Оне још нису победиле, али нису ни изгубиле. Оне ће се борити очајнички, користећи сваку могућност, пошто је то рат за уништење. Али 2015. година треба да буде година коренитог прелома. Не 1942. година, када прелом није успео, већ 1943. година, када после Курске битке сумње у коначни исход рата нису ни код кога остале.
Између осталог, достизање коренитог прелома 2015. године уопште не значи да нас коначна победа очекује у току године. Судећи по бродограђевинском програму руске флоте који предвиђа да ће моћи да осигура присуство својих бродова у 2-3 кључне тачке светског мора путем држања сталних ударних група у тим регионима најраније 2020-2021. године, коначни пораз САД не може да се планира пре 2017-2018. године.
Светско море није железничка станица. Поморски путеви треба да се контролишу и чувају. Управо између 2018. и 2010. године Русија, Индија и Кина могу да преузму на себе консолидовану одговорност за осигурање безбедности пловидбе.
Али то је ствар предивне будућности. А за сада нас чека 2015. година. Година тешка, али успешна.
Ростислав Ишченко, Глас Русије
фото: RIA Novosti/Maksim Blinov
