Пре само пар дана имали смо тужни скуп, још тужнијих лица (назови) министара „владе“ и њиховог председника, али не и нашег (народног) премијера, који је и једини био срећног и ведрог израза лица јер му изразито, годи пажња медија и подређених му ликова.
Сви они са њим на челу (као некад партизани са Титом ( и петокраком) на челу) нас убеђују да сто дана владају?!
Један део опозиције ипак подсети овај наш, заборавни народ да иста клапа, са благим ротацијама влада већ, ево пета година.
Међутим, то је само делимично тачно, јер ако мало застанемо и вратимо сећања уназад, схватићемо да све ове тужне ликове који тужним учинише представу, звану живот многих генерација у Србији, гледамо већ равно 26 -ту годину заредом.
Ако вас је издало сећање због мучног живота који одживесмо у том периоду, а ви дементна браћо драга консултујте највећи изум XX-XXI века, интернет (јер ко нема у „ву-гла“ има на Гугла), па ћете видети да сви тужни ликови које споменух, датирају још из чувених деведесетих година, и да су 90-то процентно од тада до сада били у неком облику власти, сисали су крв наших генерација бесомучно преко буџета доносили су и доносе невероватан број невероватно погрешних одлука, које плаћамо ми, пре свега генерације рођених после 1970., које су изгубљене генерације, јер не осетисмо ни парче „социјалистичко- комунистичког раја“ нити пак доживесмо ту волшебну, никад досањану „демократију и владавину права“.
Ако ми ко не верује, слободно нека провери па нека ме демантује, да СПС (рецимо) није био део владајуће већине само од 2000. па до егзекуције З. Ђинђића (значи, 23 од 26 година у власти, а само три године не).
Није ли СРС био у власти са Милошевићем, а данашња „наша звезда водиља“ А.В., не беше министар информисања.
Ови после 5. октобра који баш „демократски“ спаливши скупштину дођоше на власт уз помоћ Легије, Кума и Шиптара, су тек прича за себе, али генерацијо моја изгубљена у овим последњим временима на делу је удруживање (злочиначко) и првих и других, и сада ваљда видимо да разлике међу њима нема, али између нас и њих има, ми и наша деца, плаћамо и још дуго ћемо плаћати њихове случајне и намерне грешке, док они своју децу школују и лече (од дроге и раскалашности) по Америци и Швајцарској, ми се сналазимо да купимо књиге нашој за „бесплатно школовање“ а за болести (не дај Боже!) самоорганизација и смс кампања… и тако… шта рећи осим… не дај се генерацијо …јер , иако нам можда више није стало до нас самих, ваљда нам је бар стало до деце… не дај се генерацијо изгубљена
Србољуб Мицкић
члан ИО Двери
Двери
