27. март 1941. Припрема пуча

Укратко ћемо изнети како је припреман пуч од 27. марта 1941. године, спомињући само главне актере и организације.

После избора за Уставотворну скупштину 28. новембра 1920. године, комунисти су добили 59 посланичких мандата Постали су трећа странка по снази у парламенту. После доношења «Обзнане» (влада Миленка Веснића, 29. 12 1920.) сви комунистички листови су забрањени, затворени су раднички домови, суспендоване радничке организације. После два атентата на регента Александра и убиства министра унутрашњих послова Милорада Драшковића у Делницама, 21. јула 1921. године, донет је 1. 08 1921. Закон о заштити државе и КПЈ је постала илегална организација.

“Политика”

За «Политику» је почео да пише Живојин Балугџић, бивши амбасадор, секретар краља Петра, бивши аусто-угарски шпијун, социјалиста, завереник против режима (касније, са Слободаном Јовановићем, оснивач тајне организације «Конспирација»). Од 1927. године, ликовни критичар «Политике» је Сава Поповић сликар, (звани «Глиста» и «Анархиста»), агент НКВД-а, из Енглеске протеран због шпијунаже у корист СССР-а, пријатељ Мустафе Голубића (са њим суоснивач београдског «Црвеног камерног оркестра»), брат Жарка, пуковника обавештајне службе и Угљеше, начелника војне обавештајне службе Краљевине Југославије у време припрема и извршења пуча од 27. марта 1941. У «Политици» је већ 1931. године, тада један непознати млади Црногорац, очаран Лењиновим и Стаљиновим успесима, започео своју књижевну каријеру. Звао се Милован Ђилас. Следеће године је осуђен на три године затвора, али, после изласка са «црвеног Универзитета» у Сремској Митровици, опет објављује своје књижевне покушаје у «Политици» под псеудонимом Мило Николић. У «Политици» ради као новинар Анђа Бунушевац, супруга Николе Котура, секретара Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Никола је нешто касније нестао, страдао у Стаљиновим чисткама у СССР-у.

Године 1933, готово целу редакцију «Политике» сачињавају чланови илегалне КПЈ или њени симпатизери. Истакнути марксиста Крстановић, затим Срзентић, Лилић, Бујић, Дедијер, Винтерхалтер, Бановић, Глигорић, Крижанић, Богдановић, Дединац… У «Политици» се скупља «Црвена помоћ», новац за фондове КП Југославије. Све ово, свакако, није ни мали део компликоване, тајне и вешто одигране улоге «Политике» у историји Србије. На пример, дописник «Политике» из Токија, од 1933, до 1941. године, звао се Бранко Вукелић. Био је десна рука (фотограф, радио-везист и специјалиста за микрофилмове) тадашњег совјетског Џејмса Бонда – Рихарда Зоргеа! У Београду га нико није познавао. Вукелић је био важна, лична конспиративна веза (из времена боравка у Москви) самог Владислава Рибникара. 1939. године, Рибникар среће Броза у Загребу и постаје његов најповерљивији курир. Својој супрузи Јари саопштава: «Сада смо повезани са правим људима…» Рибникарева кућа на Дедињу је 1940. године место окупљања комуниста. И, 4. јула 1941. године, у тој кући је одржан састанак Политбироа ЦК КПЈ на коме је донета одлука и дата директива комунистима да се дигну на оружје. Истог дана, убиством Србина, жандара у Белој Цркви, устанак комуниста је и званично отпочео. То «херојско дело» извршио је Жикица Јовановић, радник «Политике».

“Конспирација”

Независно од официра и комуниста који су ковали заверу, чланови Српског културног клуба су образовали 1938. године тајно удружење Конспирација са циљем да се обори намеснички режим.

Ова организација основана је по угледу на «Црну руку» и врбовала је чланове по истом методу како су то некада чинили Апис и другови. Цивиле је у петорке окупљао Слободан Јовановић, а официре бивши «цернорукци» Антоније Антић, Велимир Вемић, као и зет Драгише Васића мајор Срба Попов.

Средином 1940. године, дошло је до уједињавања анирежимских струја, дакле до сарадње официра (на челу са генералима Мирковићем и Симовићем) и Конспирације коју су водили челници Културног клуба.

Поред Слободана Јовановића и Драгише Васића, као чланови Конспирације наводе се Драгослав Страњаковић и тада већ остарели Живојин Балугџић.

Међу завереницима су се нашли и бивши премијери Узуновић и Јевтић (овај последњи је био човек од поверења краља Александра и његов тајни емисар у многим пословима политичке и финансијске природе у Француској). Они су краљицу Марију убеђивали да би она требало да буде регент уместо кнеза Павла и тврдили да је тестамент краља Александра фалсификат. Изазвали су неповерење и сукоб краљице и кнеза Намесника, који је још био и старатељ малолетне деце краља Александра. После свог смењивања, због руковођења завером и покушајем убиства Милана Стојадиновића у Скупштини, овој котерији се једно време приближио и генерал Петар Живковић. Под утицајем ових људи, краљица Марија је у Лондону покушавала да трајно оклевета кнеза Павла и кнегињу Олгу на британском двору. У томе није успела.

“Црвени камерни оркестар”

Совјетски обавештајац Мустафа Голубић (1889-1941) основао је своју мрежу у Београду којом је руководио из Беча. Организује 1921. атентат на краља Александра. Касније, успешно организује убиство

Лава Троцког у Мексику. Стаљин га шаље (фебруар 1941.) у Београд са задатком да убије Тита и подигне устанак када Москва да сигнал. Његове планове Титу је открио Родољуб Чолаковић. После дизања у ваздух смедеревске тврђаве (5. јуни 1941.) бива потказан Гестапоу и ухапшен. Испитивао га је и мучио потпуковник Гестапоа Ханс Хелм. Мустафа је стрељан у Пионирском парку. После уласка Црвене армије у Београд (октобар 1944), ексхумиран и пренесен у Москву.

Његовом оркестру припадали између осталих: Љубица и Павле Поповић, Чиле Ковачевић, Благоје Нешковић, Радивоје Увалић, Чеда Поповић, Живојин Павловић, Родољуб Чолаковић, Воја Николић, Павле Бастајић, Влајко Беговић, Драгиша Васић, Чедо Крушевац, Ратко Павловић, Вук Драговић (веза између власника «Политике» Владислава Рибникара и Мустафе Голубића), Божин Симић…

Радоје и Живан Кнежевић

Реч је о породичној завери. Радоје је био професор француског језика младом краљу Петру II и због неуспеха на том послу је био смењен. Живан није успео на испиту за генералштабног официра али је ипак добио место у Краљевој гарди. Ова два брата су за своје неуспехе окривили кнеза Павла и решили да се освете. Сматра се да су били међу главним извршиоцима пуча 27. марта 1941.

Уз браћу Кнежевић нашла су се и три брата Поповићи: Сава, Угљеша и Жарко. Имали су активну улогу у припремању и извршењу пуча.

Генерал Бора Мирковић

И сам пучиста, Слободан Јовановић је, у својим “Записима” о њему рекао: “Мирковић је био у тесној вези са агентима британских тајних служби и од њих је подстицан и охрабриван».

Мирковић у писму Драгиши Цветковићу, између осталог, овим речима објашњава своје дело: “Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима, да дођем до тебе, и у пријатељству, које је већ владало међу нама, потражимо заједнички излаз из створене ситуације. И поколебам се у последњем моменту, кад сам се већ био спремио да тражим пријем и састанак с тобом. Све је ово била историјска нужда, и као да је све с неба долазило, а ради грехова почињених на свима странама државног и друштвеног живота, дошла је и казна.(…) а што се све пак онако деси, како ти напред рекох: Божја промисао.”

Београдска британска Управа за специјалне операције (СОЕ)

Међу Србима сарадницима Интелиџенс сервиса можемо издвојити ове истакнуте пучисте: Генерал Бора Мирковић, Милан Гавриловић, Илија Трифуновић-Бирчанин, Милош Тупањанин, Јован Ђоновић…

Мисија совјетског пуковника Зубова

Независна мисија коју шаље Берија почетком фебруара 1941. Циљ: повезивање са потенцијалним пучистима и преотимање истих (уз помоћ новца) од Енглеза. После три разговора са Дражом Михаиловићем, Зубов је разуверен вратио мисију у Москву. Одмах је био ухапшен и интерниран. Реактивиран је после рата.

Уместо њега, у фебруару 1941. године Стаљин лично шаље у Београд свог генерал-лајтнанта Мустафу Голубића.

Немачка има озбиљну и разгранату мрежу својих агената у Југославији. Имали су дојаве о припремама за пуч, али нису ништа учинили да га спрече.

27 март