Отворено писмо једног “пешадијског потпоручника” Патријарху Србском…

Отворено писмо једног “пешадијског потпоручника” Патријарху Србском…

ВАША СВЕТОСТИ…

Београд, Србија,                                                                                                                                                                                       7522. л.Г., трешњар, дан 28-ми, Видовдан.                   

Отворено писмо и Молба Архиепископу Пећком, Митрополиту Београдском и Карловачком и Патријарху Србском, Г.  Иринеју,  

Ваша светости,

вероватно сте чули за причу једног руског геометра коју је испричао кад је већ био старац на почетку ”Перестројке” за коју зналци тврде да је исправније рећи ”Катастројка”, коју су објавиле новине. Двадесетих  година, прошлог века, случајно се затекао у Сибиру, у недођији,  трасирајући неки пут и нехотице је постао сведок ужасног призора. Чекисти су код већ припремљене гробнице довели седог игумана. Један од ”кожних мантила” и са напереним пиштољем, питао га је само једно питање: ”Верујеш ли у Бога, попе?” Одговор је био: ”ДА”. Одјекнуо је пуцањ и Игуман се стровалио у раку. Онда су привели следећег црнорисца, до ивице раке. Исто питање: ”Верујеш ли у Бога?” И добио одговор: ”ДА”. И њему метак у главу. И тако стрељали су тог дана неколико стотина монаха на очиглед свих и сваком је било постављено исто питање, И СВИ ДО ПОСЛЕДЊЕГ СУ ОДГОВОРИЛИ СА ”ДА”! Овај несрећни геометар, дрхтао је као лист, док се нису сви удаљили. Живео је са тим сазнањем више од 60 година, ником ни реч није смео да спомене, до пред крај живота. И највише се чудио да нико није поклекнуо, цвилео, молио за милост, почев од Игумана па до последњег искушеника који су храбро исповедили Христа, и одлучили се за Царство небеско, те пострадали! Он је после сазнао да су то били монаси из више манастира доведени на ликвидацију. Обележио им је гроб на карти и постао невољни сведок ужасне трагедије.                                                                                                     

М О Л  Б А

Ваш светости,

Опростите ми на смелости што Вам се обраћам на овај начин и овако отворено али моја Молба се тиче свих верујућих и православних Срба .

Молим Вас, да се у најскорије време повратите на трон Светога Саве, а то је сви знамо Пећ и Пећка Патријаршија. Да напустите Београд и да трајно столујете у Пећкој Патријаршији, тамо где је наш први Архепископ Србски (први, барем по овој званичној историографији коју у школама науковасмо) и сигурно не случајно већ по Промислу Божијем, баш ту постави свој трон и седиште свих будућих Архиепископа и Патријараха Србских. Да се повратите Дому своме. У осталом ту сте и примили патријаршијски чин.

Знам да ће сада све дежурне гракталице и врани гаврани заграјати: ”Зашто, па Београд је престоница Србије! Ту је сва световна власт! Ту су и све стране амбасаде!  Доле је небезбедно! Тамо је повећана радијација и онколошка епидемија! Ваздух и вода су отровани! Тамо нема услова за посете високих делегација! Је ли овај човек луд, шта он то предлаже?”

Београд, нажалост, одавно није престоница ни Срба ни Србије. Београд је престоница блуда, содомије и наркотика. Београд је престоница кријумчара,  жбира и потказивача свих врста и боја.  Београд је сливник и талог свега најгорег и најпрљавијег што постоји у Србији, довољно је само да погледамо црне хронике новинске. Нека ми опросте, за ове изговорене речи,  они Београђани који живе часно и по људским и по Божијим законима, и који верујем чине велику већину. Али ако непушач стално борави у просторији где сви пуше, готово је недоказиво да је он непушач. Одаје га смрад дувана из властите одеће, косе, тела, плућа.

Београд је полатиничен. Београд је окупиран град, уосталом као и цела Србија, од 1914. г., и коначно 1944. године, па све до данас. Погледајмо истини у очи и рецимо сами себи: ДА, МИ СМО ОКУПИРАНИ!

Ако би услишили ову Молбу, силно би одјекнула та вест међу стадом србским распуђеним по Косову и Метохији! Повратио се Патријарх Србски, Дому своме! Повратио се на трон Светога Саве, еееј, бре Србадијо!!! Повратио се Пастир Добри, недокланом стаду својему, и поред свих курјака и лешинара чије очи цакле у ноћи, док вребају плен! Кликнуће у васцелом Православљу: СРБ ЈЕ ХРИСТОВ, НЕ ПЛАШИ СЕ СМРТИ!

И када ка Вама крену разне белосветске делегације, МОРАЈУ проћи кроз разрушено и попаљено Косово и Метохију, с које год стране да крену. Кроз укоровљене и запустеле њиве. Шуме и воћњаке посечене до пања, на брзу руку. Гробља разрована, цркве оскрнављене и сравњене са земљом. Поред нових, без икаквог реда саграђених Арбанашких кућа. И поред безбројних нових бензинских станица и аутоотпада, дивљих депонија смећа. Па право у Патријаршију опасану бодљикавом жицом, високим зидовима и наоружаним стражарима, Боже ме опрости, као да је Аушвиц. Као да је губилиште а не за молитвено тиховање изабрана Божија башта.  И ако тај гост и посетилац Ваш, буде братског срца мораће да му заискри суза у оку и да се јави питање, шта учини Европа, у своме дворишту, на своме изворишту? Ако ли гост и посетилац Ваш  буде неки језуита или  еврољуб и пристане да преноћи под Вашим кровом, Кровом Пећке Патријаршије, сигурно му неће дуго доћи сан на очи, од чудних шумова, јецаја и вапаја немоћних а умирућих, самртног ропца на делове искиданих чија срца, очи, бубрези и јетре ходају и данас по Европи и Америци, али сада као лично власништво тих истих Европљана и западњака. Као СРБСКО СРЦЕ Јоханово, верујем да сте чули  за оног Немца, коме је пресађено срце  отетог Јована косметског, те овај није могао да се смири док није открио страшну истину. И кад нам срце узму и пресаде другом оно и даље куца за ИСТИНУ и ПРАВДУ!  Да им ноздрве штипа дим  попаљених кућа и црквишта, загашених а неугаслих.  Да им се привиђају сени неопојаних и несахрањених мртваца који мир свој траже. Да им се учини да виде неке светле ратнике, витезове, мачоносце и црнорисце, како их из мрака собе гледају строгим очима. Да им задрхти и срце и душа, ако их још уопште и имају! А после непроспаване ноћи да их понудите кафом, манастирским медом од кестена и хладном водом изворском, бистрицом.  Да је попијете у хладу Савиног дуда, па да их испратите лепој кући њиховој као најрођеније, опет истим путем.

Још Вас молим, као отац  четворо деце, да ми (нам) благословите још једно чедо од Бога испрошено. Ако буде дечак да га дочекамо поздравом: ”Добро нам дошао осветниче Косова!” а ако ли буде девојчица: ”Добро нам дошла Косовка девојко!”

Ваша светости,

Праштајте на оволикој слободи са којом сам Вам се обратио у своје име а верујем и у име многих верујућих, православних Срба а и других. Не морате ми писати одговор. Биће нам довољно да чујемо или прочитамо вест у свим медијима: Патријарх Србски Иринеј, повратио своје седиште у Пећку Патријаршију!!!

Нека ми буде дозвољено да завршим ово писмо питањем оног чекисте са почетка приче: ”Верујеш ли у Бога, Баћушка?”

Од Бога Вам здравље и свако добро.

Извор ФБР Репортер