На данашњи дан, 4. маја 1999. године, у ваздушној бици против четири НАТО авиона на небу изнад Ваљева у авиону „Миг 29″ погинуо је пилот потпуковник Миленко Павловић, командант 204. ловачког авијацијског пука у Батајници. На радио вези забележене су његове последње речи у неравноправној борби: „Имам их, имају и они мене“… Посмртно је унапређен у чин пуковника.
Бомбардовање Савезне Републике Југославије затекла га је на дужности команданта 204. ловачког пука, чије је седиште било измештено у Стару Пазову. Летачка техника је била на изузетно слабом нивоу одржавања и несигурна. До тог 4. маја неколико авиона је изгубљено услед разних кварова који су се обично дешавали непосредно по узлетању. Већина пилота је успела да се спасе, погинуо је једино мајор Зоран Радосављевић.
4. маја 1999. око 12 часова примећена је већа група НАТО авиона која је дејствовала у правцу Ваљева, углавном на фабрику муниције Крушик, као и на војна складишта у селу Причевић. Команду да полети добио је један од млађих официра. Међутим, потпуковник Павловић је телефонском везом наредио да се позвани пилот задржи и уместо њега је он полетео ка Ваљеву са својим авионом МиГ-29, № 18109. Убрзо се нашао над Ваљевом, међутим, после самог узлетања му се покварио генератор наизменичне струје тако да је остао без радара.
Павловић се упустио се у неравноправну битку против 16 НАТО авиона, успео да их збуни и чак натера у бекство смелим наступањем али је, нажалост, убрзо, око 12:45, био погођен са три ракете, испаљене од стране холандских пилота са авиона F-16 фајтинг фалкон који су били западно од Тузле те их он није ни приметио. Погинуо је још у ваздуху.
Остаци његовог авиона пали су у село Петница. Сахрањен је 6. маја 1999. на Бежанијском гробљу.
У родном селу Миленка Павловића, Горњем Црниљеву, направљен је спомен комплекс који обухвата:
- Спомен чесму са плочама пилоту Павловићу и мајору Александру Стефановићу (погинулом 1991. код Товарника) као и војницима изгинулим у ратовима за ослобођење 1912. – 1918. На спомен чесми се налази крило са авиона МиГ-29 пилота Павловића
- Ловачки спомен-дом Миленко Павловић Пилот
- Авион типа Супер Галеб
- Топ са Цера, могући учесник Церске битке
Миленко је рођен у породици Милорада и Радмиле Павловић, у селу Горњем Црниљеву 1959. године. Прва 4 разреда основне школе завршио је у родном месту, а следећа 4 у Осечини. Средњу војну школу је завршио у Мостару. Иако је најпре одбацио ту могућност, касније се ипак одлучио за професију војног пилота и наставио школовање као питомац Ваздухопловне војне академије у Подгорици, Пули и Задру. Од 1982. године службовао је у Батајници. Два пута ванредно је унапређиван: у мајорски и чин потпуковника.
Државна срамота
Од породице пилота пуковника Миленка Павловића држава је затражила да врати триста хиљада нематеријалне штете. Затражили су кусур од смрти. Од крварине. Врховни суд је проценио да је његова смрт преплаћена.
Одлуком Врховног суда Србије, износ од 500.000 динара који је припао сину Срђану, умањен је на 450.000 динара. Његов брат Немања, од 600.000 треба да врати 150.000, а одштета која је припала родитељима Милораду и Радмили, је умањена на 350.000.
4. 05. 2015. Државо сети се бар мртвих ако нећеш живих, РТВ, за ФБР приредила Биљана Диковић
Pa poznata je stvar, da je drzava uvek bila zahvalna samo lopovima-politicarima a ne onima koji su svojim telima branili drzavu a pogotovo ne onima koji su i dali svoje zivote za nju… Milenko, i svi vi ostali koji ste dali zivote za Srbiju, neka vam je vecna slava…
Tog 4 maja u istinsku legendu smo ispratili Milenka Pavlovića koji nije dozvolio da u sigurnu smrt ode neko drugi . Po samom poletanju smo mahali i pozdravljali heroja sa zeljom da se vrati ziv iako smo svi znali da je to nemoguće . Vrlo brzo smo čuli da je izgubio struju i da vozi na akumulatore a ubrzo i da je oboren . Ujutro , 5 maja avion je doteran na plac gde smo mi bili stacionirani . Izgledalo je kako je izgledalo , pogodak u kabinu …a onda smo počeli da skupljamo ostatke po tom kršu , vrapci su kljucali a mi smo plakali i zurili da što više sačuvamo ….u neki beli čaršaf .Naravno , bili su tu i neki majmuni generali , onako po strani i posmatrali su nas onako….Čast oficirima , vojnicima i osoblju aerodroma Batajnica i ljudima sa VMA koji nisu krili suze . Čika Nele , pišem ovo prvi put , poginuo je ovaj heroj na moj rodjendan tako da pamtim svaki detalj , zauvek . Toliko , jebi ga i sada mi idu suze !
Takvi ljudi se jednom radaju, večna mu slava i nadam se da svi koji su tad bili odgovorni za ispravnost letelica i dozvolili da i jedan naš pilot bude ogreban a kamo li pogine treba na dan kada je Major Milenko Pavlović poginuo da stave crnu kesu na glavu i ne izlaze iz kuće napolje od sramote ako i znaju za istu.