Питање које ме дуго прогонило је гласило: да ли бих, да је данас 5. октобар 2000. године, изашао на улицу после свих искустава и сазнања која сам стекао за протеклих 15 година? Одговор је најзад сазрео у мени: не бих отишао, остао бих код куће. Те исте године би сигурно 24. септембра изашао на изборе и гласао за Војислава Коштуницу против Слободана Милошевића. Свестан свих ризика и потоње драме због одбијања врха тадашње власти да призна очигледан изборни пораз, као и тешке долазеће кризе у тадашњем поларизованом народу, ипак не бих изашао на улицу да освајам изборну победу. Био би то избор између два зла, раскрсница чија се оба пута рачвају у понор неслободе. Можда звучи парадоксално, али бих без дилеме кренуо оним путем супротним од петооктобарског, јер сам сасвим сигуран да би то био пут са више слободе за Србију. Бирао бих између поскомунистичке унутрашње поробљености и неолибералне спољне окупације. Овај први пут, домаћи и сив, одвео би нас у исцрпљујућу квазидиктатуру, из које би кад-тад постојао пут до слободе. Онај други пут, страни и бљештав, довео нас је до подмукле самоуслужне окупације, из које нема повратка, јер се нико није облигационо избавио из дужничког ропства.
Када смо десетак дана пре петооктобарске револуције изашли на биралишта у неочекивано високом проценту, потврдили смо свест историјског народа. Тиха већинска Србија је, узевши оловке у руке да би заокружила број испред имена Војислава Коштунице, узела судбину у своје руке. У дугачким стрпљивим колонама испред бирачких места тог 24. септембра магистралним историјским токовима се кретала воља једног народа да се избави из ћорсокака сопствене историје. Непуне две недеље касније, аркадијским понорницама историје тај исти народ је након велике победе испустио сопствену судбину, неприметно ухваћен у замку туђе недобронамерне воље. Данас историјска наука нема никакве дилеме да је 5. октобар од стране западних обавештајних служби детаљно испланиран догађај са циљем довођења на власт оне прозападне елите помоћу које ће западне силе спровести постмодерну окупацију Србије, без пушака и тенкова. Тако се неприметно велика народна револуција претворила у обавештајни пуч и тако се поново потврдило да је српска елита бескарактерна и слабићки корумпирана. Само нас је Бог спасио целовитог испуњења плана иако су неки западни политичари и део српске нововладајуће елите тражили жестоку освету према Милошевићу и његовим сарадницима, крв није лила тих дана београдским улицама. Али смо зато добили нову идеолошку догму и ново медијско једноумље који су плански породили култ 5. октобра. Тако је намерно потиснут са јавне сцене 24. септембар као дан који би требало заборавити јер је српски народ показао да је историјски, и тако је подметнут петооктобарски култ као неприкосновени новокомпоновани празник када је историска понорница требало да нас врати до врела синтетичких народа.
РАСТ ПЕТООКТОБАРСКИХ НАДА
Памтимо да је тај 5. октобар 2000. године био некако светао и сунчан иако је реалније да је дан био тмуран, како више приличи јесењем времену. За моју генерацију тај дан је несумњиво био дан велике наде и празник светлости, за неке из те генерације он је то и данас. Али лични доживљаји не смеју да замагле очигледне историјске чињенице, као што здрав разум мора да кроз посматрање друштвених последица историјских догађаја тумачи и скривене намере тих догађаја. Рецимо, у генерацији наших дедова и очева 20. октобар 1944. је за некога био лични доживљај слободе, а за некога ново ропство; али морамо бар минимално да се сложимо са позиција историјске дистанце да је тада званично ослобођен Београд од Немаца уз велике жртве, да је након тога наступила комунистичка једнопартијска владавина која је физички и материјално сатрла српску грађанску елиту и да је за такав облик владавине имала јавну или прећутну подршку Запада и Истока. Тако је неспорно да је 5. октобра држава изашла из тешке унутрашње кризе, да се вратила на интернационалну сцену и у међународне институције, да су ускоро после тога саниране мучне поделе у српском народу, као и да је враћено национално самопоуздање.
Неспорно је и да се живот нормализовао, да су медији заузели пристојнији и професионалнији курс, да се стицао општи утисак о економској стабилности и исправном смеру у којем је кренула држава. Првобитне жртве су код велике већине грађана сматране као нужне и народ је показивао спремност да буде стрпљив у вери да је то неопходна цена просперитета. Гутао је кнедле на почетку, чекајући наставак позитивних кретања. Ћутао је на многа злодела, мислећи да је то нужна жртва у једном ширем бољем мозаику. Али, како је време пролазило, маске су падале и илузије су се распршиле као мехур од сапунице. Кобне последице 5. октобра су постале видљиве свуда око нас, дневно смо губили парче по парче слободе. Данас нико више не верује у петооктобарске вредности, чак и они који их као идеолошку мантру дневно репродукују у јавности дубоко у себи сумњају у истинитост таквих тврдњи. Али је зато лако уочљив страх помоћу кога се још увек у званичној јавности приноси жртва култу 5. октобра, можда оно разумно парче бојазни које каже да би се рушењем култа гурнуо прст у око Англоамериканцима, па би тако одмазда била немилосрдна и са несагледивим последицама. Али и тековине 5. октобра су већ више него поразне, а наставак такве политичког курса очигледно доноси још горе разултате по народ и државу. Које су то последице, шта нам је донео 5. октобар?
ПОНИЖЕЊЕ СЕ НАСТАВИЛО
Србија више нема ни једну једину значајну банку у свом власништву, па самим тим нема развојну банку за стимуланс сопствене производње. Народна банка Србије нема аутономију у креирању монетарне политике, не сме да штампа подстицајну количину новца за отпушивање новчаних чепова у привреди, у потпуности је зависна од ММФ и Светске банке. Стране банке, које управљају нашим финансијским простором, имају неколико пута веће камате на кредите за српску привреду и српске грађане од оних које дају у својим матичним земљама. Стамбени кредити индексирани у швајцарским францима нису одобравани у западним земљама, таква брутална пљачка корисника је примењена само у „региону југозападног Балкана“. Народна скупштина Србије не сме да донесе ни један једини закон ако претходно није одобрен у Бриселу, па се самим тим демократски изборни систем поништава или суштински своди само на локалне изборе. Србија је после 5. октобра позајмила од ММФ и Светске банке преко 16 милијарди долара, чиме је учешће њеног дуга у БДП дошло до 72 одсто, па је тако законска норма од 45 одсто увелико премашена. Индустријска производња је мања данас него годину дана пре НАТО агресије на Југославију. Уговорима са ММФ о кредитирањима и приступним уговорима са Бриселом Србија се обавезала да распрода већину предузећа и ресурса у народном власништву страним (најчешће западним) компанијама у приватном, али и у њиховом државном власништву.
У Србији је извршена масивна културна инвазија са циљем демонтаже традиционалних вредности и имплементације „универзалних“ нововредности. Тако у српском државном буџету нема новца заЛетопис Матице српске и за Српску књижевну задругу, којима прети гашење после века и по постојања, али има новца за геј параду и за културне манифестације које подржавају српску кривицу у претходним ратовима. Над Србима у Хрватској је, уз асистенцију Англоамериканаца, извршено највеће етничко чишћење после Другог светског рата на европском тлу, Србија на својој територији има статистички највећи број избеглица, али се у западној јавности наставља несмењеним интензитетом тренд успостављања српске кривице. Понижења Србије се настављају као и за време владавине Слободана Милошевића, има ли очигледнијег примера од отимања Косова у режији Запада, пресуда трибунала у Хагу или притиска на Републику Српску? Српска војска је практично разоружана, а са НАТО су потписани уговори озакоњени у Народној скупштини, на којима би НАТО на привилегијама позавидео и Вермахт. Већина медија у Србији су у власништву западних компанија, које најчешће отворено раде заједно са обавештајним центрима њихових матичних држава против српских државних и националних интереса, као у случају косовске сецесије. Амбасадори највећих западних држава питају се буквално за све, амерички амбасадор је невидљиви председник државе, а политичка елита Србије свој статус мери по томе колико су често позивани на пријеме и коктеле по резиденцијама у Ужичкој улици на Дедињу. Земљу је поново захватила дубока депресија и уочљиво безнађе, а као модел за спас се нуди отварање неких фамозних поглавља у предприступном процесу?! Одлив мозгова и миграције младих образованих људи су већи него у време владавине Слободана Милошевића, бела куга је још јача него у том периоду. Кроз јавни простор се чује да само стране инвестиције покрећу земљу и да зато страним инвеститорима поклањамо из буџета десетак хиљада евра по радном месту.
Тако нашим новцем отварамо туђе фабрике, у којима нема могућности да се формирају синдикати за заштиту права радника да не би разљутили стране инвеститоре. Нико не говори о домаћим малим породичним производњама и нико им не помаже. Све више у народу сазрева свест како ми немамо државу, јер је она немоћна пред страним интересима. Колико би још могло да траје слично набрајање очигледних последица 5. октобра? Има ли, уосталом, сврхе даље набрајати када је већ свакоме јасно да је скривена намера петооктобарског обавештајног пуча била окупација Србије?! Крајњи циљ је био да Србија постане западни протекторат, али без свог историјског слободарског духа. Држава-симулакрум, која ће привидно имати вишестраначке изборе, скупштину, владу, народну банку, пословне банке, војску, судство, школство, институције, а суштински неће имати ништа. Главне полуге управљања државом морају бити у економском власништву западних компанија и под политичком контролом западних политичара. Да би Србија пристала на такво стање неслободе, неопходно је стално вршити културно демонтирање традиционалних вредности и слободних институција. Медијсјим простором је загосподарила таблоидна банализација, сви озбиљни људи и озбиљне теме су склоњени из јавног живота да би се анестезирао племенити дух слободе. Јер само народ коме се сломи дух може бити дугорочно поробљен.
ГЕНЕРАЦИЈА БЕЗ КУРАЖИ
Водећа претпоставка српске елите која је преузела власт након 5. октобра је била да је Запад добронамерни старији партнер, који несумњиво жели да нас кроз привлачење себи, уреди и стабилизује. За такву смелу тврдњу није било ни историјских, ни антрополошких, ни геополитичких оправдања, али је та опака тврдња постала џиновски алиби српске јавне елите за њен кукавилук. Она је била слаба и уплашена од саме помисли да би требало стварати сопствену државу и да такав избор нужно тражи жртву. Моја генерација, као једна од оних који су преузеле државу после петооктобарске раволуције, није имала куражи да помисли како још није дошло време за очекивану наплату ранијих плодова гнева. Потонула у конформизам и корупцију, сама себи је ставила амове и препустила сопствену судбину бићима из више западне цивилизације. Били смо неспремни да сагледамо оно што су у сличним ситуацијама виделе многе генерације наших предака спремних на саможртвовање зарад виших циљева: није нас матица историје тог 5. октобра довукла до хедонистичког краја историје, већ до њеног новог знојавог почетка. Данас, деценију и по касније, 5. октобар све мање памтимо као сунчан и светао дан. У нашим зрелим средњим годинама осећамо само страх за сопствену судбину и кукавичку одбрамбену блокаду од промишљања на тему: куда све ово води?
Можда је прво гласно звоно за узбуну зазвонило још 12. марта 2003, када је убијен тадашњи председник владе Зоран Ђинђић. Прво су окупациони медији пар година од нас скривали несрећну чињеницу да је ново време донело на јавну сцену најопаснију криминалну групу у историји државе. Било је то дијаметрално супротно очекивањима која је носио петооктобарски завет, јер смо поверовали да смо, уз помоћ старијих западних партнера, кренули путем уређених држава у којим је таква врста криминала на нивоу толерантне статистике и не уздиже се на друштвеној лествици много изнад прашњавих градских улица. А онда смо сазнали за земунски клан, који је располагао сопственим тврђавама и затворима, казненим одредима, прислушном технологијом и који се попео као у нарко-државама на ниво самог врха власти. Корак по корак, истина је као гној цурила кроз нашу јавност: земунски клан је у претходном режиму био маргинална криминална група под контролом нижих полицијских службеника, док је под досовском палицом имао дозволу за убиства и право на киднаповања недовољно заштићених богатих људи у циљу наплате вишемилионских откупа.
Сазнали смо временом и да је земунски клан био део самог врха владајуће структуре, са којом је склопио пакт управо тих дана око 5. октобра. Тако је постало јасно да смо после петооктобарске револуције први пут у историји добили једно брутално криминално удружење које је постало део државног апарата и које је за убиства, изнуде и пљачке имало покриће државе. Нешто касније уследили су нови, дубоко поражавајући подаци који су упућивали на директну сарадњу између „земунаца“ и западних обавештајних сервиса, најчешће преко хрватске обавештајне службе. Најочигледнији производ такве сарадње је убиство српског премијера, плански удружени подухват, у коме су учешће узели наизглед недодирљиви светови. Можда је неко сумњао у овакво тумачење тога мартвовског атентата који је шокирао Србију све док се није појавила истраживачка књигаТрећи метак. Она је доказала оно што смо сви слутили након објављивања званичне верзије премијеровог убиства, која је била толико неуверљива да је вређала интелигенцију просечног грађанина. У књизи смо могли да прочитамо ко је осмислио атентат и ко је још поред „земунаца“ учествовао у њему, као и оно најбитније: колико је вешто уплетених наших држављана у служби странаца распоређених у политичком врху, у судству, у тужилаштву, у здравству, у полицији и у медијима, прикивало очигледне доказе атентата и скретало истрагу у супротном смеру, оном које је трабао да потврди званичну верзију. Није прошло много времена а да смо се уверили да је покојни премијер, као најзаслужнији за 5. октобар, постао његова највећа жртва, и то од руку оних под којима и са којима је планирао и извео тај догађај. Тако је ова жртва, на несрећу, постала једна од највећих тековина 5. октобра. И тако се још једном показало шта западна политичка елита мисли о нама и шта ради са нама.
ЈЕДНО СУРОВО ЕНГЛЕСКО ОБЈАШЊЕЊЕ
Можда је најбоље овај однос који имамо са Западом расветлио мој пријатељ кроз анегдоту коју ми је испричао након једног од његових многобројних сусрета са једним енглеским џентлменом аристократског порекла, који се бави политиком и банкарством. После много дружења и разговора, након што су се спријатељили, за једном вечером под благим утицајем алкохола, енглески џентлмен је накратно и потпуно неочекивано отворио душу. Рекао је мом пријатељу да ће му најзад грубо појаснити како стоје ствари да он (мој пријатељ) не би више лутао око базичних односа који владају:
„Замислите аутопут Франкфурт-Париз-Лондон и видећете пут новца и утицаја. То је Европска унија. Изнад тог аутопута живе мање-више само сељци. Они, Холанђани и Скандинавци, служе да хране и поје Унију. Испод аутопута живе PIIGS (свиње); П-Португал, И-Ирска, И-Италија, Г-Грчка и С-Шпанија. Тако их зовемо, они мање-више служе за забаву: музика, море, спорт. Уз груба појадностављења, потпуно огољено, ово је истина. Наравно она је прикривена непрозирном капиларном мрежом медија, свакодневне политике, јавних догађања и комуникација на свим нивоима. Зато је готово немогуће да се уочи, али верујте да је та истина у корену свих ствари по којима се управља.“
„А ми? Где смо ту ми?“, питао је логично мој пријатељ.
„Па ви сте географски још испод Свиња (PIIGS), значи онде где вам је место“, искрено је узвратио енглески џентлмен.
Ову болну истину никада није смела или није хтела да призна српска елита иако је дубоко у себи одувек осећала презир који према њој имају западни господари, чак и кад је позивају на коктеле и вечере. Уместо тога наставила је да живи у уверењу о добронамерном и пријатељском Западу, славећи окупацију која је дошла 5. октобра и нестрпљиво чекајући отварање поглавља на путу ка великој породици европских народа.
Печат, Игор Ивановић
