О ОГРОМНИМ ПРОБЛЕМИМА СРБИЈЕ: У дужничко ропство гурнули су нас назови експерти

ДВА највећа проблема Србије су огромна незапосленост и дугови, као и врло висок степен задужености саме земље. О врло високој незапослености се доста зна, али то није случај са тешким проблемом високе задужености, каже за “Новости” проф. др Млађен Ковачевић, члан Економске академије наука, који објашњава како смо као земља ухваћени у замку страних кредитора.

– Много је фактора који су допринели упадању Србије у дужничко ропство, а има основа и за тврдњу да је иностранство, пре свега САД и међународне финансијске институције, чинило много шта да бисмо доспели у тај положај. Веровали су да ће наша земља само у том случају бити “коопертивна”, односно послушна. Већ 1978. чувени Збигњев Бјежински је на једној међународној конференцији сугерисао банкама из развијених земаља да СФРЈ пруже што више повољних кредита како би постала високозадужена земља и тако изгубила висок углед у покрету неразвијених који је у то време загорчавао живот развијенима, посебно САД.

* Кад и како је почело енормно задуживање?

– Уз либерализацију задуживања тадашњих република и предузећа у иностранству, у периоду 1978-1983. године дошло је до енормног раста спољног дуга и упадање земље у дужничку кризу. Након знатног смањења спољног дуга, крајем 80-их и почетком 90-их, и СФРЈ и Србија су биле ниско задужене. После увођења санкција УН, једностраног прекида платног промета од стране развијених земаља и међународних финансијских институција, и систематског књижења редовних и затезних камата СРЈ по основи њених тадашњих спољних дугова, Србија се крајем прошлог и почетком овог века нашла у малој групи земаља са екстремно високим степеном спољне задужености. Она је 1990. имала спољни дуг од само 6,4 милијарде евра и он је био мањи од извоза, а чак четири пута мањи од БДП.

* Били смо ниско задужена земља.

– Након драстичног пада БДП-а и извоза, као и израженог раста спољног дуга по основу редовних и затезних камата, земља је у 2000. имала спољни дуг од чак 10,8 милијарди евра. Иако су два највећа повериоца, Париски и Лондонски клуб, отписали књижење камате у периоду 1992-2000, од 2001. спољни дуг расте и Србија се већ 2008. нашла у дужничком ропству. Главница је крајем те године достигла 21,1 милијарди евра и била је за 2,25 пута већа него 2002. Томе су највише допринели политичари, посебно самозвани “визионари економских реформи”, али је неоспорна и велика одговорност страних фактора.

* Како сада ствари стоје?

– Спољни дуг је крајем августа прешао 26 милијарди евра, али то се односи само на главницу. Ако претпоставимо да укупан спољни дуг у једнаким годишњим износима страним кредиторима исплатимо у наредних седам година, а да је просечна каматна стопа 4 одсто, укупна сума камата које у том периоду доспевају за наплату износи 3,9 милијарди евра. Или, ако претпоставимо да се у наредних 13 година исплаћује само по две милијарде евра уз исту просечну каматну стопу, укупна сума камата коју у том случају морамо исплатити износи чак 7,28 милијарди евра. Дакле, ако се оствари прва варијанта, сума коју Србија мора исплатити у наредних седам година је готово 30 милијарди евра. Ако се разним репрограмирањем период отплате продужи на 13 година, морамо исплатити више од 33 милијарде евра.

* То није све?

– Јавни дуг је крајем септембра прешао 22,56 милијарди евра. У тој суми је, поред доминантног дела који чини спољни дуг, чак 78 одсто, и 4,85 милијарди евра унутрашњи дуг, али опет само његова главница. Ако представимо да просечна каматна стопа за тај дуг 5 одсто и да се он мора исплатити у периоду од наредне три године, сума камата које морају бити исплаћене је нешто већа од 480 милиона евра. Дуг државе по основу старе девизне штедње који се мора исплатити у наредне две године износи око 1,3 милијарде евра. Када све то саберемо, произилази да Србија само по тим основама дугује преко 36 милијарди евра. Држава дугује и огроман износ по основу Закона о реституцији. Србија је гарант и за сваки девизни штедни улог до 50.000 евра и она ће бити дужна да ту суму измири, истина у динарима, ако нека посебна банка банкротира.

* Како странци извлаче новац?

– Од краја 2008. па закључно са крајем 2013. спољни дуг Србије је повећан за 4,7 милијарди евра и достигао је 25,8 милијарди евра. С друге стране, БДП није имао раст, па су однос спољног дуга и износ отплата по основу његовог сервисирања осетно повећани. По подацима ММФ, Србија је у 2013. имала износ спољног дуга према статистички надуваном БДП чак 87,4 одсто, а износ отплата по основу његовог сервисирања је достигао 14 одсто БДП. Све већи део извоза обављају компаније у потпуном или већинском учешћу страних матичних компанија. Оне имају скромну спољну задуженост, па се због тога не може очекивати да могу оствареним извозом у већој мери помоћи при сервисирању све већих обавеза по основу спољног дуга.

– Инострани фактори, нарочито међународне финансијске институције и САД, су у великој мери допринеле усвајању концепта реформи са врло озбиљном конструкционом грешком. Погрешан је био и избор “визионара” економских реформи. То је морало довести до велике спољне задужености, болесне привреде, огромне незапослености и низа других деформација и негативних привредних показатеља. Високо котирани амерички политичар, главни преговарач са Слободаном Милошевићем, Строуб Талбот написао је да бомбардовање СРЈ, односно Србије, није било последица онога што се дешавало на КиМ, већ зато што никако нису успели да га убеде да прихвати либерални модел реформи који су прихватиле све суседне земље!

* Нарочито сте кивни на, како кажете “визоионаре реформи”. Шта им све стављате на душу?

– После 5. октобра 2000. и током 2001, маневарски простор за прихватање неког оригиналног концепта реформи, попут Словеније, био је пре теоријске него практичне природе. Поготову када се зна да су самозвани “визионари реформи” били, од иностраних фактора још раније припремани за најважније функције. Већина је исказала комплекс инфериорности у односу на стране “експерте”, али су и поред тога и они проглашени “експертима”. У суштини су били, како рече проф. Цвјетичанин, “сегединске курсаџије”. Дубоко сам убеђен да је Србија, попут Пољске, касније, поготову када је донета одлука да се ММФ превремено врате дугови, могла и морала креирати и доследно реализовати оптималну визију друштвеног и привредног система која би била праћена низом дугорочних стратегија. Међу њима би била посебно важна стратегија управљања спољним дугом. Нажалост, до тога није дошло и због тога се налазимо у врло тешкој кризи.

* Каква је улога страних банака?

– Енормном расту спољног дуга предузећа и банака у Србији велики допринос су дале стране банке, односно њихове филијале у Србији. То је била последица жеље да тиме остваре високе профите, које од појаве светске економске кризе у све већој мери трансферишу у земље где им се налазе матичне банке, мада су прихватиле тзв. Бечку иницијативу којом се апеловало да наставе третирање привредних субјеката Србије као и пре појаве те кризе. Зато је, најблаже речено, врло проблематична одлука да се угасе четири велике банке Србије и да се највећи део банкарства препусти страним банкама. Главни креатор успешних реформи у Словенији проф. др Јоже Менцигер је истицао да је поносан што је домаће банкарство у тој земљи остало доминантно, док се у исто време проф. др Мирољуб Лабус истицао да је поносан што у Србији доминантно учешће имају познате стране банке.

* Колика нам је задуженост по грађанину?

– Ако искључимо финансијске дугове државе по основу реституције и ако прихватимо да имамо седам милиона становника, и ако још прихватимо наведену рачуницу од 36 милијарди евра дуга, произилази да сваки становник Србије у просеку дугује више од 5.143 евра. Ако се има у виду да је број запослених који стварају доходак мали, да је одлив образоване радне снаге у иностранство и даље велики, све наведено о високом степену спољне задужености добија драматичне размере и поставља се питање морала садашње генерације, ако се тај дуг пренесе на будуће генерације које ће остати да живе у Србији.

* Колико смо сада принуђени да узимамо кредите да бисмо вратили дугове и да ли ту имамо неку другу алтернативу?

– Због огромног односа годишњих ануитета које треба исплатити по основу сервисирања спољног дуга, врло скромног извоза које остварују фирме у потпуном или већинском власништву Србије, високог дефицита текућег рачуна платног биланса, нужности развоја инфраструктуре, еколошке заштите и низа других разлога, Србија се мора додатно задуживати и њен ће се спољни дуг даље повећавати. Међутим, битно је нагласити да то мора бити у складу са нужном будућом оптималном стратегијом управљања спољним дугом. При новом задуживању битно је да та средства не буду потрошена преко буџета, већ да буду уложена у капацитете чије ће функционисање обезбедити профитну стопу и укупан профит, израженијем у валутама у којима је кредит уговорен, који ће покрити уговорени износ кредита и камата који ће их пратити.

В. Црњански Спасојевић, Новости