У првом делу овог текста (1) обрађена су три основна показатеља нестајања Србије у Новом светском поретку, које према утврђеним плановима и приоритетима спроводе садашњи српски властодршци. То су:
- Одрицање од свих видова државног суверенитета (територијалног, економског, политичког и војног).
- Драстично повећање цена хране, воде и енергије.
- Потпуна контрола медија и утицај на политичку свест
Но, поред три наведена и обрађена постоји још неколико веома значајних показатеља који сигнализирају постојање процеса поништавања битних обележја српског државног, националног и духовног идентитета како би се лакше остварили планови интегрисања Србије у тоталитаризам Новог светског поретка, односно њено третирање као колоније корпоративног капитала. Будући да се њихова права природа замагљује појавним облицима и инструментима режимске контроле медијског простора наставићемо са њиховим разобличавањем како би смо олакшали њихово праћење и препознвање.
У овом делу позабавићемо се контролом изборног система, формирањем специфичних “политичких елита” и подривањем православља као темеља српског националног идентитета.
Контрола изборног система као део евроатлантистичког освајања Србије
Изборни систем можемо дефинисати као сложени механизам састављен од низатехничких елемената изборног процеса од којих сваки на свој начин утиче на карактер изборног токаи резултат избора. У анализи политичких последица које производиизборни систем, пажња се најчешће концентрише на број изборних јединица, начин кандидовања и модалитет претварања гласова у мандате. Поред ових елемената,са несумњиво највећим утицајем, изборни систем садржии низ других чинилаца који снажно утичу на изборну утакмицу: начиневидентирањабирача, изборна тела, дужина трајања и правила изборних кампања, начин финансирања избора (и политичких странака уопште), однос према гласању дијаспоре, престанак мандата и попуна упражњених посланичких места,заштита бирачког права и други. Интеракцијом свихових елемената настају различите ситуације које утичу на ток изборног процеса и његов исход , односно ситуације којима се, према потреби, ефекти одређеног типа изборног система могу појачавати, ублажавати илипотпуно потирати.Отуда је разумљиво што контрола над овим елементима и усмеравање њихове интеракције значи не само начелну контролу изборног система већ и могућност директног утицаја на изборни процес и његове резултате, са чиме се Србија суочила у неколико наврата од пето-октобарског пуча до данас.
(Као пример можемо поменути две ситуације са Војиславом Коштуницом. Прва, када је приликом октобарског пуча његова победа над Слободаном Милошевићем проглашена за коначну, иако је излазност по званичним подацима била 48 % што је захтевало други круг. До неопходних 50,24 дошло се апстраховањем дела бирачког тела са Косова и другим манипулацијама, при чему је изборна архива очекивано изгорела приликом паљења Скупштине од стране добро организованих професионалаца. Друга ситуација, али су супротним дејством, задесила је Коштуницу након његове надмоћне победе над Лабусом у изборима за председника Србије 2002 год. која је, по тада актуелним изборним законима, остала неважећа због изласности мање од 50 %, а што је била директна последица великог броја непостојећих бирача уписаних у бирачке спискове. ДСС је том приликом указала да је само у Београду било преко 124.000 оваквих бирача, а на нивоу Србије чак 630.000. (2) Такође, не би смели заборавити ни победничку честитку Ван Ромпеја упућену Томиславу Николићу на половини изборног дана 20.05.2012. године, у другом кругу председничких избора против Бориса Тадића и низ „сумњивих“ ситуација).
Контрола изборног система у Србији остварује се кроз деловање ЦЕнтра за СлободнеИзборе и Демократију (ЦЕСИД), евро-арлантског института који делује кроз форму невладине организације, а коју финансира низ западних амбасада и глобалистичких институција, међу којима: Европска Комисија, Европска Агенција за Реконструкцију, Немачки Маршал фонд, Фонд браће Рокфелер, Хелсиншки комитет за људска права, НДИ, ЦИДА и други. (3)
ЦЕСИД је основан 1997. као један од стратешких пројеката евроатлантизма за рушење Слободана Милошевића, а након остварења тог циља прерастао је у класичну евроатлантску испоставу која остварује контролу освојеног политичког простора и обезбеђује интересе својих налогодаваца по сваку цену. (4) Отуда ЦЕСИД у Србији данас има 165 општинских тимова, 16 локалних и 5 регионалних канцеларија, као и 21.000 регистрованих посматрача, а остварује интензивну сарадњу са преко 60 НВО евроатлантског усмерења. На тај начин, према сопственим наводима “ЦЕСИД је у стању да кроз разгранату мрежу својим активностима покрије сваку општину у Србији и изведе низ различитих активности и по обиму и по трајности”. (5)
ЦЕСИД је и члан Европске мреже организација које се баве посматрањем избора – ЕНЕМО и као њихов званични посматрач учествује у контроли изборних процеса широм света. Своје активности ова организација пренела је и на Црну Гору и то како оснивањем сестринске организације ЦЕМИ, тако и директним учешћем у креирању тесног резултата референдума о црногорској независности. Посебно треба нагласити да је ЦЕСИД пружао подршку за оснивање и подизање капацитета организација сличног профила у Русији, Украјини и Грузији, земљама где су покушане или изведене обојене револуције! (6) Но, да се вратимо Србији.
Дакле, сви грађани Србије су сведоци да се ЦЕСИД, без икаквог законског основа, не само отворено меша у све аспекте изборног процеса већ у њему добија и носећу улогу и да му српски властодршци неовлашћено дају третман званичне државне институције, чиме овој евроатлантској испостави омогућавају да контролише целокупни изборни систем у Србији, при чему је током три последња изборна циклуса постало евидентно да ЦЕСИД буквално диктира резултате избора републичкој изборној комисији.
Активношћу ЦЕСИДА и његове мреже може се објаснити апсурдна чињеница да је број посланика у Парламенту који безрезервно подржава евроинтеграције растао из сазива у сазив, док подршка у бирачком телу има обрнут смер, константно опада, упркос свим медијским манипулацијама и напорима српских власти да “европски пут” представе као безалтернативни процес . Али, још један чинилац имаojeважну улогу у оваквом развоју догађаја. То је формирање нове “политичке елите”.
Формирање нових“политичких елита”као механизам управљања Србијом
Пројекат стварања нове “политичке елите” започео је одмах после пето-октобарског пуча и имао је два главна родоначелника. Први је био Зоран Ђинђић који је лансирао тезу да политичке партије треба да буду организоване као предузећа и да доносе профит, што је означило померање сврхе политике из идеолошке у материјалну сферу и отварило врата корупцији као саставном делу политичког, привредног и јавног живота у Србији. Његово отворено и дрско уплитање државних потенцијала и инструмената (рачунајући и правосуђе) у стварање повлашћене тајкунске касте, вишеструко повезане са политичарима на власти, отворило је тренд наглог богаћења и једних и других, а тежиште интересовања за бављење политиком преместило са националног на лични материјални интерес. У политику су похрлили неки нови људи неоптерећени моралним кодексима и идеологијом, али препуни амбиција о брзом успону, моћи и богаству по сваку цену. Трагична Ђинђићева смрт није зауставила овај тренд, који је Запад подстицао и усмеравао у жељеном смеру.
Као другог родоначелника нове “политичке елите” можемо сматрати Чедомира Јовановића, кога је Запад истурио као прототип политичара који ужива наклоност евроатлантизма. Млад, без радног искуства, склон лагодном животу, бескурпулозан и похлепан уз присуство комлекса више вредности чије га потхрањивање чини идеалним за манипулације свих врста, Јовановићу су годинама западне агентуре обезбеђивале место у политичком животу и пуну медијску пажњу, упркос свим грешкама које је чинио и аферама које су га пратиле, шаљући тако симболичну поруку онима који долазе какви треба да буду да би имали наклоност и подршку Запада.
И то је, нажалост, донело резултате. Уколико упоредите политичку сцену Србије данас са оном која је постојала у тренутку формирања вишестраначја видећете срозавање на свим нивоима. Новоформирана политичка елита састављена је од људи без харизме и знања, без идеологије и скурпула, без радног и животног искуства, којима је превасходни циљ лагодан живот, лако богаћење и недодирљивост пред законом. Из сумњивих школских клупа заузимају висока места у влади, скупштини, и осталим државним институцијама, а њихову неспособност и тешке намерне или случајне пропусте покрива таблоидни медијски муљ. Будући да њихов успон није плод способности већ одабира, они су спремни буквално на све што се од њих тражи да би остали “одабрани”. Људи попут Небојше Стефановића, Марка Ђурића, Бранка Ружића, Зорана Бабића, Синише Малог и осталих, само су врх леденог брега који прети да од Србије направи савремени Титаник. Ово, наравно, важи и за оне који се налазе на врху пирамиде, као што је тренутно случај са Вучићем и Дачићем. Ни један ни други никада, нигде и ништа нису радили осим политике, и један и други су зарад интереса напустили идеологију, обојица су “одабрани” за одређену мисију и данас су много ближи прототипу званом Чедомир Јовановић, него себи са почетка политичке каријере.
Када већ помињемо Дачића треба истаћи и да је његово преузимање власти у СПС-у, као и начина на који је то учињено, такође значајно утицало на устоличење нове политичке елите спрегнуте са корпоративним и сумњивим капиталом.
Овако, пирамидално, устројена политичка елита која нема прави додир са бирачким телом него се покреће одабиром надређених, принцип је целокупног устројства Новог светског поретка. Она се лако контролише и усмерава, а безличних кандидата за успон има увек више него што је потребно, што олакшава посао креаторима савременог глобализма. Овај процес у Србији достигао је кулминацију након последњих избора када је на хиљаде људи напустило странке у којима се до тада налазило како би се прикључили победничкој СНС са циљем да задрже постојеће позиције или стекну нове, а победничка их странка све прихватила чиме је, у очима бирача, девалвирала сопствену изборну победу али је добила масу за лакшу реализацију евроатлантских циљева и идеја.
Подривање православља као темеља српског националног идентитета
Аутокефалност као битна специфичност православља чинила је да су православним народима њихове Цркве одувек биле не само симбол вере, као што је то случај код наднационалних религија (попут католичанства, будизма или ислама) већ и саставни део националног идентитета, чувари традиције и извори националне духовности. Ово је нарочито видљиво код српског и руског народа којима је свест о нераскидивом јединству Народа као тела Цркве и Цркве као душе Народа омогућила да успешно превазиђу чак и најтежа историјска искушења и ситуације, попут комунизма или масовних ратних страдања. Та свест уткана је не само у национално и религијско сећање српског и руског народа већ и у саму срж њиховог националног бића и представља главну брану манипулативним техникама за промену свести којима Нови светски поредак покушава да разори традиционални и успостави нови, дегенаративни, систем вредности неопходан за његове тоталитаристичке циљеве.
Блуд уместо љубави, грамзивост уместо милосрђа, страх уместо вере не могу као системи вредности бити успостављени тамо где православље има дубоке корене и зато је напад на СПЦ почео одмах након што је евроатлантизам зарио своје канџе у Србију пето-октобарским пучем. (7) По интензитету, свеобухватности, ангажованим ресурсима и бескомпромисности тај напад представља сигурно највећу опасност са којом се СПЦ суочила у својој историји. Свесни чињенице да Црква функционише у другачијим временским, етичким и социјалним димензијама него политика, али да са њом има недвосмислене узрочно-последичне везе креатори овог напада делују фазно, али свеобухватно, усмеравајући своје активности на све облике постојања и нивое деловања СПЦ, почев од установљених канонских начела до њеног организационог устројства.
Будући како је примарни циљ овог текста да укаже на постојање третиране појаве (за детаљну анализу требало би знатно више простора и времена), као и да је аутор већ писао на ову тему (8), овде ћемо указати само на неколико битних чињеница.
Напади на СПЦ имају своје јавне и тајне (видљиве и невидљиве) носиоце а њихово деловање усмерено је на следеће:
– да се нападну њена доктрина и темељна учења
– да се скандализују свештенство и монаштво СПЦ ради стварања јаза између њих и верника
– да се ставови СПЦ који имају политичке импликације супротне званичној политици дискредитују као ретроградни
– да се од стране одређених домаћих и страних служби и тајних друштава заврбују утицајни чланови Синода како би одступили од идеја изворног православља (пре свега светосавља и косовског завета) и постали гласноговорници “реформских промена” ради наводног усклађивања са “савременим” друштвеним кретањима
– да се изазове духовни раскол и подстакне стварање фракција
– да се СПЦ, пре свега онај њен део који се појављује у друштвеном животу политички “дисциплинује” од стране власти
– да се испослује посета Папе Србији што представља својеврсни ритуални чин признавања његовог врховног ауторитета
– да се променама Устава и законодавства СПЦ измени њена суштина и карактер
Све наведене активности имају за циљ подривање православља као темеља српског националног идентитета и духовне бране отворено пропагираној намери “мењања свести” српског народа. У том смислу ангажован је велики новац, мрежа НВО организација, домаће и стране службе специјалне намене, сва три кључна католичка реда који учествоју у креирању Новог светског поретка (Језуити, Малтешки витезови и Opusdei), више утицајних масонских ложа, најмање два тајна друштва Кролијевског усмерења (О.Т.О и E.G.C) (9), па и неки од водећих српских политичара.
С обзиром на велику сличност (практично истоветност) српског и руског православља, ваља напоменути да се ефекти свих облика деловања против СПЦ пажљиво проучавају од идеолога Новог светског поретка како би се направила одговарајућа матрица за напад на руско православље, које је практично најавио Карл Билт на самиту шефова дипломатија земаља ЕУ у Атини, почетком априла 2014. (10)
Нажалост, све ове активности усмерене према СПЦ нису остале без одређених резултата, што је последњих година постало видљиво чак и слабије обавештеном вернику. И биће још видљивије. Али, како смо већ нагласили, Црква и Православље функционишу у другим временским димензијама и битка против зла тек је отпочела. Уосталом, врло јасан опис данашњих времена познат нам је како из изворног православног учења, тако и пророчанстава многих православних мистика и светаца, који нам указују и на кључ победе – Веру у сваком од Нас!
Уместо закључка
Као неко ко већ двадесетак година прати глобалистичко освајање Србије аутор ових редова жели да укаже на огроман значај који је имала посета Владимра Путина Србији у смислу спремности српског народа да настави антиглобалистички отпор. Величанствени дочек који му је приређен, позитивне вибрације које су преплавиле годинама намрштену Србију, приче о дубини његових очију и осмеси на сваком кишом наквашеном лицу показали су да још постоји нада и спремност на борбу. Директна веза која је том приликом успостављена између српског народа и председника Путина у трену је збрисала године труда српских евроатлантских плаћеника да у српску свест усаде комплекс колективне кривице и ропски менталитет. У том смислу и освајачима и њиховим намесницима у земљи послата је јасна порука да на Србију могу гледати само као на привремено окупирану територију и ништа више од тога!
А окупације су овде увек долазиле и пролазиле…
Одреднице:
(1) – http://srb.fondsk.ru/news/2014/09/07/nestaiane-srbiie-u-novom-svetskom-poretku.html
(2) – Поменуте податке тражите на адреси :http://www.setimes.com/cocoon/setimes/xhtml/sr_Latn/features/setimes/features/2002/10/021015-SVETLA-001
(3) – http://www.cesid.org/lt/articles/o-nama/
(4) – http://srb.fondsk.ru/news/2014/06/07/cesid-blagoievih-i-sredstva-za-obnovu.html
(5) и (6) – Извор под (3)
(7) – Наравно, овде се мисли на нападе у оквиру планова реализације Новог светског поретка. Сами напади на српско и руско православље трају вековима, али у другој конотацији и историјским околностима.
(8) – http://srb.fondsk.ru/news/2013/10/31/spc-kosmet-i-novi-svetski-poredak.html
(9) – Ordo Templi Orientis (O.T.O) и Ecclesia Gnostica Catholica (E.G.C)
Драган Милашиновић, Фонд Стратешке Културе
