Студио Б, култ вође и медијско дно наше демократије

У нашој јавности има већ доста очигледних примера који доказују чињеницу да је на делу јасно препознатљив и очит процес контроле и политичке инструментализације медија који се више и не прикрива. Остварена је пуна транспарентност овог процеса. Говори се о све распростањенијој аутоцензури и недостатку новинарске храбрости да се одупру политичким притисцима, али и ширењу егзистенцијалног страха којем су све више и отвореније изложени људи који делују у нашој медијској сфери.

Програмско срозавање Б92 на неуспешну пинковску реплику само је жалосна и тугаљива метафора за свеопште урушавање елементарних вредности у нашем друштву. Али Б92 није усамљени и најгори пример овог процеса, јер начин како се разара остварени и препознатљиви културолошки и професионални досег Студија Б већ увелико превазилази оно што смо имали прилике да видимо у време када је ова станица била упрегнута у службу Српског покрета обнове, ове сада маргиналне странке. Сада уз већ пословично сврставање телевизије ПИНК уз сваку власт и Студио Б је већ увелико на путу да заузме исти ранг у у послушништву и политикантском слугерањству.

Истине ради, треба рећи и да у време доминације Демократске странке у Градској скупштини Студио Б је доведен у положај да форсира тадашњу градску власт, градоначелника и њене функционере. Али ипак је постојала одређена граница и емисије које су омогућавале да се чују критичка и различита мишљења. Данас тога више нема јер је Студио Б постао део отвореног настојања да се ствара и обликује култ новог вође који је овлашћен да решава све друштвене проблеме као нека врста свемоћног и свеспасавајућег политичког и популистичког демијурга.

Треба само погледати матрицу информативних емисија на овом медију и видети да сваке вести као по јасно утврђеном правилу почињу са информацијама о хиперактивном премијеру Србије. Посебно је питање да ли локални медиј као што је Студио Б треба да објављује специјалне емисије које прате деловање Вучића као што смо пре неколико дана имали прилике да видимо његову посету градилишту у Крупњу и сусрет са народом, који му, како он каже, даје снагу да истраје на путу тешких и болних реформи. Уместо емисија у којима су расправљане контроверзе нашег политичког живота сада је на програму Студија Б ауторска емисија Иване Вучићевић, директорке ове медијске куће која је изабрана (пре би се рекло постављена) на ову дужност и пре саопштавања резултата “конкурса“ за ову функцију.

Њена емисија је очигледно остварени идеал напредњачког режима, не дозволити да се пробије ниједан дисонатан и критички тон, а при томе водити емисију која ће фингирати „дијалог“ у коме учествују водећи функционери владајуће политичке олигархије. У најави њене емисије „Панорама“ за суботу 1. новембар 2014. године може се јасно препознати како се безобзирно демонстрира бахатост ове власти у сфери медија који се финансира из јавних прихода и који треба да обезбеди различита политичка и критичка мишљења у друштву у коме постоји макар и формално политички плурализам. У најави емисије може се прочитати. “Да ли сплет случајних околности указује на покушај државног удара? Какав је мотив и каква је позадина свега тога.“

У емисији „Панорама“ у разговору са два министра Владе Србије ауторка и водитељка Ивана Вучићевић покушава да добије одговоре на та питања. Којем је министру ових дана теже, а којем узбудљивији посао? Шта нам се то дешава и има ли паралела у темама које пуне новинске ступце и брину Србију ових дана. У емисији су учествовали министар унутрашњих послова Небојша Стефановић и Никола Селаковић, који су у потпуности искористили прилику да покажу своју политичку оданост и приврженост Српској напредној странци и њеном неприкосновеном вођи. Изостао је дијалог јер правих услова за његово одвијање није ни било нити је то била намера ове емисије. Њена најава само нам демонстрира како се развија феномен медијског формата који се најбоље препознаје у емисији „Тешка реч“ на Пинк телевизији. Њена верзија у облику “Панораме” на Студију Б је само клонирани медијски дериват ове варијанте послушничког и слугерањског односа медија и власти.

Овакве медијске циљано аранжиране представе у којима треба да сазнамо којем је од министара теже или чији је посао узбудљивији и ко при томе спрема државни удар и ствара посебну врсту тзв. новинара, који могу у исто време водити извлачење добитака на Лутрији, Пинкове фолк параде, али и панорамске емисије у којима ће министри имати прилике да сами са собом воде „дијалог“. Ни ова власт није схватила основну лекцију демократије, да медији не могу бити продужена рука и политикантска батина једне странке и да ће се такав приступ медијима вратити као бумеранг управо онима који се руководе устаљеном праксом једноумља, гушења слободног и критичког мишљења и дијалога.

Зар тежак пораз Демократске странке на парламентарним и председничким изборима није био довољна опомена да се медијске слободе не могу злоупотребљавати у маркетиншке и страначке сврхе. То је знао још коџа Милош Обреновић када је питао шта ради народ. Ако би добио одговор да народ говори, његов одговор је био „стежи“, а када је добијао одговор да народ ћути, његов знаменити одговор је гласио „попуштај стеге“. Али ко још у нашем политичком животу извлачи поуке из историје и потмуле и претеће ћутње нашег народа. Далеко смо ми данас од државничке мудрости и политичке вештине кнеза Милоша Обреновића. Зато се може са пуно основа рећи да је актуелни начин вођења уређивачке политике Студија Б у области информативног програма један од најизразитијих примера разарања основних претпоставки за остваривање демократског и критичког дијалога. О томе је је изнела недавно свој веома упечатљив суд књижевница Дубравка Угрешић.

“И ето, догурали смо до краја, до самог дна демократије. Што више протеста, тим су протести мање ефикасни, чим је више канала за одашиљање порука, тим се поруке мање чују. Сви живимо у Хајд парку, свако од нас има право на свој Speakers-corner. Политички језик изгубио је снагу уверавања, постао је говор испражњен од значаја:људи се групишу према инстинкту крда, удесно или улево. Верујући да ће захваљујући левима или деснима успети сачувати посао или наћи посао или пак догурати до осигуране пензије“.

За нас је у овако тешким и изазовним политичким и друштвеним околностима од виталне важности да не подлегнемо инстинкту крда и да одбранимо најважније претпоставке за функционисање демократског система – слободу говора, политички плурализам и снагу криичког мишљења. Увек морамо имати на уму да је пример деловања и мишљења Душка Радовића био заштитни знак Студија Б, то знаменито име није само у сфери симбола, оно обавезује пре свега ову медијску кућу коју је он утемељио као простор слободног и критичког мишљења. Очигледно је да је нови информативни програм Студија Б већ изневерио своју улогу и да се претворио у отужни медијски канал за промоцију политике напредњачке партије и њеног вође.

Маринко М. Вучинић, НСПМ