Чак 650.000 запослених у Србији прима плате са закашњењем, а 50.000 њих на свој новац чека годдинама. Нема кривичних санкција за послодавце који не плаћају раднике

ПОЧЕТАК сваког месеца је ноћна мора за већину становништва, јер у то време поштански сандучићи почињу уредно да се пуне неплаћеним обавезама, опоменама пред искључење или обавештењима о утужењу. Рачуни стижу готово тачно у сат, камата се обрачунава од првог дана кашњења, али зато се дешава да плате касне месецима.

Свега 17.000 приватних предузећа у Србији исплаћује зараде редовно, а њихови радници не морају да брину да ли ће имати да плате рачун за струју, комуналије или вртић. С друге стране, чак 650.000 запослених прима зараде са закашњењем и углавном никада не зна када ће бити уплата. У најгорој позицији је готово 50.000 њих који плату нису примили годинама уназад. Са плаћањем својих обавеза, према проценама, касни око пола милиона људи. То су махом сви они који месецима чекају тешко зарађени новац, а међу њих 700.000 готово 200.000 грађана без обзира на кашњења плаћа рачуне редовно одричући се свега.

Већ са кашњењем прве плате улази се у зачарани круг, па грађани покушавају да позајмицама од родбине и уласком у дозвољени минус регулишу дуговања. Многи су, међутим, давно исцрпели ову могућност, па им је преостало једино да узму кредит и покушају да се избаве. Они који имају најдужи стаж са кашњењем примања стигли су и до рефинансирања позајмице. Кашњење у отплати кредита из године у годину је све веће, па тако сваки 14. задужени грађанин има проблем у подмиривању својих позајмица. Овај сценарио, међутим, могућ је једино ако банка дозволи. Финансијске институције нису нарочито благонаклоне према онима који немају сталан прилив на рачуну.

Слободан Цвејић, професор Филозофског факултета у Београду, каже да је проблем неисплаћених зарада још један доказ да се врхунац кризе неолибералног капитализма слама на леђима обичног човека.

– Политичари штите права корпорација и фирми, а принципе правне државе истерују над грађанима – сматра Цвејић. – Сива економија је једно од поља у којима обесправљени радници који не добијају плате траже спас и извор бар минималних прихода. Друго решење које им преостаје и за које се одлучују је редукција потреба.

Према речима Ранке Савић, председнице Асоцијације слободних и независних синдиката Србије, по неколико година новац нису примили запослени у предузећима у реструктурирању.

– То су фирме које нису отишле у стечај и ликвидацију, а радници не добијају ни динара – каже Савићева. – Решење за овакве случајеве није једноставно, али га увек има.

Иако надлежни тврде да је новим Законом о раду регулисана ова област, синдикати тврде супротно. Одредба по којој је обрачунски листић доказ на суду којим се омогућава исплата заосталих зарада, у пракси, сматра Савић, не функционише.

– То није јавна исправа и није довољан доказ да бисмо натерали послодавца да нам исплати зараду коју нам дугује – објашњава она. – Ако желите свој зарађени новац, морате у привредном суду повести спор и редовним путем доћи до свог потраживања. То траје најмање годину дана. Закон о раду нема кривичну санкцију за неисплаћивање зараде раднику, већ само прекршајне казне од 50.000 до милион динара. Али, не знам никога ко је платио и толику казну.

Према речима Ивице Цветановића, председника Конфедерације слободних синдиката, у овај синдикат све чешће стижу пријаве о неисплаћеним платама.

– Новокомпоновани послодавци немају социјалну културу и веома су окрутни према својим радницима – упозорава Цветановић. – Често не дефинишу у уговорима ни радно време запосленом, па се дешава да за тако мизерну плату они раде од јутра до сутра.

Он наводи да лоше стање на српском тржишту рада и велика понуда радне снаге утичу на људе да пристају и на овакве уцене својих послодаваца.

Неопходно је да утврдимо стратешку политику запошљавања и да утичемо на послодавце кроз удружења и привредне коморе – каже Цветановић. – Да видимо ко и како запошљава људе. Сведоци смо да у таквом окружењу радници не могу ни да оснују синдикат који ће се борити за њихова права. Данашњи власници фирми руководе се само стицањем што већег профита, а о правима радника и не размишљају. Зато се дешава да људи раде и за мање од најниже гарантоване суме.

НЕМАЧКИ ГАЗДА МОЖЕ И У ЗАТВОР

АКО послодавац у Немачкој не исплати раднику зараду на време, може да заврши у затвору од три до пет година. Код нас такав пропис не постоји.

И НАМЕТИ КОЧЕ ИСПЛАТЕ

ПРЕДСЕДНИЦА АСНС Ранка Савић сматра да решење проблема нередовне исплате зарада треба тражити у смањењу намета државе према послодавцима. Стопе пореза и доприноса код нас највеће су у Европи и износе чак 63 одсто. Савићева наводи да су, примера ради, у Македонији свега 39 одсто, а ниже су и у свим земљама региона. – Требало би предузећима укинути плаћање око 500 разноразних такси – објашњава Савићева. – Држава би исто тако морала да буде заинтересована не само за уплате радног стажа и пуњење буџета, већ и за вођење евиденције ко не плаћа зараде.

Ј. Ж. Скендерија З. Радовић, Новости