Господине Кирби, а шта је то америчка војска и бацање бомби донело Србији?

Господин Мајкл Кирби, амбасадор Сједињених Америчких Држава у Београду, рече, између осталог, једног од протеклих дана, у једној од готово свакодневних својих различитих изјава, да Србија и САД могу заједно.

За обе стране корисно је, према његовим речима да српска привреда напредује, да Србија доприноси светском миру и стабилности, да одржава добре односе и са Истоком и Западом и да следеће године председава ОЕБС-у. И још ту амбасадор Кирби подсети и на пут Србије ка Европској унији, на отварање преговарачких поглавља 23 и 24, па све до питања кажњавања возача за прекорачење брзина. Ето, докле је његова брига стигла – до возача на српским друмовима.

А онда је амбасадор подсетио грађане Србије и на деведесете године. Није могао да их заобиђе. Па је рекао како људи можда не верују у његове речи о корисности, и за Србију и за његову земљу, како Србија напредује, „пошто смо морали да пошаљемо војску овде, у регион, деведесетих година, које су биле прилично контроверзне, али смо заиста желели да створимо ситуацију какву данас све више и више видимо“. Ето, војском су они створили ово што грађани Србије имају.

А шта то грађани Србије данас имају, а требало је да га добију рушењем њихових градова, инфраструктуре, убијањем становништва и посебно деце? Шта су то грађани Србије, и Србија, наравно, добили избацивањем на хиљаде и хиљаде тона бомби са осиромашеним уранијумом и касетних бомби? Шта су то добили осим што су добили пуне болнице оболелих од карцинома, пуне мртвачнице и гробља мртвих? И шта је Србија добила одузимањем бомбама доброг дела њене територије – њеног Косова и Метохије? Шта су добили с аветињским војним зградама у центру Београда? Шта су добили с ни до данас изграђеним мостовима? И шта су то бројни грађани света добили с таквим и сличним демократским бомбашким доброчинствима Сједињених Америчких Држава? Шта су то добили грађани Ирака, Либије, Египта, Авганистана, Украјине…

Део изјаве амбасадора Кирбија о слању војске у овај „регион“ (каква вешта игра речима!), са свим катастрофалним последицама које је то слање изазвало, не само на територији Србије него и у много, много ширем „региону“, заиста је крајње недипломатска, лицемерна и, што да се не каже, некултурна. Она, уверен сам, не одражава ставове и мишљења великог дела америчког народа. Али она покушава да овде, код грађана Србије (осим код оних који су жарко желели и призивали и војску и бомбардовање), одбрани диктаторе на челу режима који сеју смрт по свету, који имају људском уму недокучиво незајажљиве, огромне војне буџете. И који би да владају светом, који не презају ни од чега.

За ово година колико је амбасадор Кирби у Србији, грађани су могли да га готово свако вече виде на телевизијским екранима како кречи неку школу, како отвара некакве радионице, како на свечаним трибинама стоји иза наших министара, челника партија, како је с представницима невладиних организација које би да су им Срби и Србија почели ратове, који би да су им само Срби чинили злочине…

„Можда људи у то не верују пошто смо морали да пошаљемо…“, каже амбасадор Кирби.

Ма нисте, господине амбасадоре! Нисте морали! Не руши се Милошевић убијањем 88 деце, пуних 78 дана. Било би боље да сте нам донели пакете књига, уметничких слика, филмова о гладним бескућницима у подземљима Њујорка, о мученима по вашим затворима, од којих сте неке преместили и у још неке државе света… Да сте нам донели истину и о себи.

И није истина да су Сједињене Државе послале војску због среће и радости грађана Србије. Косово, Косово је у питању! Косово и Метохија, како се у Србији каже и како та света српска земља јесте то, како се то тако говори и воли. Две албанске државе, то је било у питању. И још много тога другог, што амбасадор зна много боље од моје маленкости.

А он је сметнуо с ума, а можда се то у његовој земљи и не учи, да је у историји било доста народа и њихових царстава који су себе сматрали да су од Бога предодређени да владају светом. Диктатори на челу САД настоје да увере своје грађане, и то искључиво путем застрашивања, да су и они, у 20. и 21. веку предодређени да владају светом. Једино је питање: докле?
Америчким диктаторима историја као учитељица живота ништа не значи.

И на крају, можда и није дипломатски с моје стране, али имам право да се радујем што ће амбасадор Мајкл Кирби остати још само једну годину у Београду. Можда ће из Вашингтона доћи неко и рећи како бомбе, било уранијумске, било касетне, није требало бацати по „региону“. По било ком и било чијем „региону“.

А до тада и ја верујем да Србија и САД могу заједно. А што не би могле!

Миле Кордић, Интермагазин.рс