Украјинска криза и систем међународне безбедности (први део)

Тек започета 2015. година несумњиво ће постати једном од кључних година у новијој историји у систему међународне безбедности и свих кључних фигураната у међународним односима. Криза у Украјини не само да је показала несавршенство постојећих глобалних механизама за спречавање и регулисање конфликата, него је и показала неспособност тих механизама да се супротставе агресивној политици појединих актера на светској геополитичкој сцени – пре свега САД и њених најближих европских савезника.

“Неуспех покушаја да се спречи ескалација ове кризе показала је да су неопходни много интензивнији политички напори држава-учесница – поготово по питању наше разраде ефикаснијих инструмената за спречавање сукоба” – изјавио је крајем 2014. године први потпредседник и министар иностраних послова Србије Ивица Дачић.[1]Његова земља је од 1. јануара 2015. године постала председавајући ОЕБСА и сада мора да се директно бави регулисањем сувише јаког и сувише опасног конфликта (па тако и за менталитет самих Срба) који подсећа на трагичну балканску колизију из 90-их година прошлог века.Српска влада већ је изјавила да као свој први приоритет у оквирима ОЕБСА види регулисање “кризе унутар Украјине” – самим тим суштински признајући одлучујућу улогу спољашњег (западног) фактора у њеној ескалацији.

Колико могу бити ефикасни напори ОЕБСА и конкретно Србије у насталој ситуацији?

Пре свега се мора истаћи да је ова организација последњих месеци исказала мање претензија у контексту украјинске кризе него УН, ЕУ и посебно НАТО.

Управо су посматрачи из ОЕБСА – за разлику од представника Брисела и Вашингтона – у својим извештајима покушали да пруже много уравнотеженију слику свега произашлог.У извештајима посматрачке мисије ОЕБСА било је речи и о чињеницама грубог кршења Минског споразума од стране Кијева и о артиљеријском гранатирању Донбаса од стране украјинских војника, као и о одсуству доказа о наводном учешћу Русије у унутарукрајинском сукобу. Увелико захваљујући посредничким напорима ОЕБСА према становницима блокираног Донбаса почела је да пристиже руска хуманитарна помоћ. На крају, у документима ОЕБСА одсутна је и та сама “санкцијска” реторика и пракса која је практично заблокирала сарадњу Русије и Запада по другим међународним каналима – укључујући и УН.

И ево сада неутралну Швајцарску (која се ипак налази у тесној политичкој и финансијској вези са ЕУ), на месту активног председавајућег ОЕБСОМ сменила је Србија. Та земља није из прича упозната са међуетничким и грађанским ратовима и са сукобом два темељна принципа међународног права (право народа на самоопредељење и право на територијални интегритет државе) и са механизмима санкција и са теоријом и праксом “обојених револуција”. Поред тога, последњих година (још пре кризе у Украјини) Србија је била принуђена да практично балансира између два центра моћи у савременој Европи (Русија и ЕУ), тежећи да обезбеди своје национално-државне интересе не желећи притом да “спаљује мостове” ни са Москвом ни са Бриселом. Нема сумње и да ће посредничка делатност Србије на челу ОЕБСА представљати наставак трагања за тим најужим путем између “Сциле и Харибде”, Истока и Запада, који је јасно уочљив у српској политици још од времена “позног Слободана Милошевића”.

Да ли ће све горе речено помоћи самој Србији и целом ОЕБСУ да реанимира старе и развије нове ефикасније механизме за решавање кризе око Украјине и у целој Европи? У руском МИП-у по том питању су већ изјавили да од српског председавања очекују “избалансирану линију која обезбеђује узимање у обзир позиције свих држава-учесница у складу са мандатом актуелног председавања ОЕБСОМ”.

У Москви су уверени да “у садашњим условима у први план избијају задаци везани за тражење пута за излазак из кризе европске безбедности у оквирима процеса “Хелсинки плус 40”, садејства у регулисању кризе у Украјини, стварања услова за хармонизацију интеграцијских процеса и јачања традиционалних вредности на простору ОЕБСА”.[2]

И Италијан Алберто Занијери, генерални секретар те организације, веома оптимистички гледа на ситуацију насталу у ОЕБСУ (он има богато искуство управо у регулисању кризе на Балкану): “Србија одговара критеријумима часног посредника у том конфликту”. Према његовим речима, неутрални посредник у таквим ситуацијама увек изазива претензије са свих страна у конфликту, но, само тако се и могу постићи резултати.[3]

Треба узети у обзир да се списак изазова за систем европске безбедности у Европи данас не ограничава само на Украјину. И примирје у Нагорно Карабаху као никад је блиско прекиду, тесно је повезано са ситуацијом око Украјине и стање у Придњестровљу, пажљиво прате развој догађаја и у свим другим потенцијалним конфликтиним зонама на целом европском пространству – у првом реду у Каталонији и Баскији. Што се тиче перманентне социјално-економске кризе у Грчкој, она већ директно прети да постане “меки брух” за еврозону.

Одговор на горе постављено питање директно зависи и од тога да ли ОЕБС као организација може поново – као средином 70-их година – функционисати као суштински јединствени пуноправни терен за дијалог свих европских држава које улазе у њега, а такође и САД и Канаде.На друге механизме и институције слабије је надање. Као да ЕУ схвата погубност свега овога што се дешава са Украјином, но свецело се орјентише на САД. А код Вашингтона на украјинском пространству постоје два главна циља која су у директној супротности са интересима Европљана: као минимум, блокирати достављање руског гаса у Европу и самим тим натерати Европљане да купују скупље америчке енергетске ресурсе, а као максимум, претворити Донбас у полигон за експлоатацију уљних шкриљаца. УН и њен СБ по дефиницији могу одобрити само оно што је на међународној арени већ усаглашено – али никако да се разради усаглашено решење. Па и Савет Европе и његов ПАСЕ већ се некако и не доживљавају озбиљно.

Тако да преостаје ОЕБС са својим мониторингом и посредничким форматима, који су разрађени још приликом конфликта у Придњестровљу и Закавказју.Постојећи Мински споразум о Украјини – животно је потребан, али је крајње недовољан. Неопходна је одлука која је разрађена уз учешће свих заинтересованих страна, ојачана потписима виших представника учесника у конфликту и већ после тога утврђена на нивоу УН. Преседан је добро познат и Београду и Бриселу. Тај Дејтонски мировни споразум за Босну и Херцеговину из 1995. године, не само да је успоставио пуно примирје, него је и створио основе за нову босанску државност, утврдивши између осталог права босанских Срба и Хрвата да ступе у посебне (у том смислу и трговачко-економске) односе са суседним “рођачким” државама. Да, последњих година се “дух Дејтона” покушао ревидирати а дејтонске основе БиХ преформатирати.Међутим, управо је дати модел постао изгледа једини пример позитивног регулисања крвавог сукоба у новијој историји Европе – који има тако јасну аналогију са свим што се данас догађа у Украјини и око ње.