Парафразираћу Душка Радовића: седи човек у Пионирском парку у Београду и јада се дрвету из родног краја – шта ћемо овде, где се чак и вода плаћа?
Ко је хтео да буде велеграђанин, не плаћа само воду, плаћа цену свега што је оставио зарад тог високог циља званог Београд. Или иностранство.
Негде уочи Божића, зове другар и земљак који је успео у животу и пливао како се само пожелети може. Додуше, имао је све предуслове: завршио је престижан факултет, има цирка 170 кила, браду до појаса и поглед који прекида сваку дискусију.
И махер је своје професије. Ни (фиктивно) чланство у сада ванпарламентарној странци није му угрозило функцију, јер, како сведоче експерти, што он зна – нико не зна. Поготово ови новокомпоновани, а напредни дунстери који могу само да му пљуну под прозор.
Другар и ја сели смо у једну етно београдску кафану, где је он стални гост и бог отац. Управо кренуо за родни крај да прослави Божић са фамилијом па да за срећна пута стресемо по неку ракију.
Пада неки снег, београдски, али то није онај какав знамо из завичаја. Како падне, одма’ поцрни. Залепи се за кола, улице и тротоаре. Онда се или заледи, или отопи. Беда од снега, укратко.
Мезетимо пихтије и сир, пијуцкамо ракију, па се онда присетимо…:
Бадње вече, Прислоница, снег завејао до врата од пушнице. А у фуруни цврчи прасе, божитњаче. Ми, деца, са комадима ‘леба цупкамо и грејемо се на жару извученом из фуруне док ујаци крпом натопљеном машћу мажу печеницу.
А, снег веје, као да га је Кока-Кола, далеко било, преписала за новогодишњу рекламу…
Кад ујаци извуку пржуљу, прасе умотају у џак од концентрата и наслоне на кућу да се ‘лади до ујутро, онда ми деца нападнемо пржуљу. Моча и парчићи кожице и препеченог меса.
А, поноћни месец се клибери с неба, ‘ладан ко ледени дукат, намигује и просто му вода цури на уста.
Кад се наситимо сиротињске радости, ми деца из града жељна села и правог живота, кренемо у трку до нужника: први над рупу, а остали, спорији, куд који мили моји, у најдубљи снег да се срамота затрпа док зора не сване.
Рекох, седимо другар и ја у Старом бунару, конобар ми однекле познат.
– Ракију ракију? – пита.
– Увек – кажем.
Ракија ракија, то је у локалном жаргону шљива. Све су ракије, ал једна је ракија ракија. Она што иде уз менталитет и обичаје. Ко то не схвата, згрози се кад ми мајка у рану зору уз кафу сипне и љуту.
– Што, па то се тако ваља – одговара мајка згранутој снајки.
Никад, браћо, Божић неће бити онај прави у Београду, Франкфурту, Сиднеју, Њујорку… Није то то док не искочиш из хладног кревета, ускочиш у ледене панталоне и кошуљу, па претрчиш у топлу собу где спавају баба и ђед. Онда се умијеш крај млекара леденом водом, узмеш слатко, па кренеш да обиђеш ждрепце у штали која се пуши од коњске топлоте, а фењер чкиљи.
– Ајде, ваља се – каже ујак и сипа чашу вина. – Ал’ немој много, да те не тражим по врзини!
Снег веје, ватра пуцкета, ми деца отимамо се за прасеће уво, за репић. Кроз маглу Вујан. Низ долину Чачак. Дрхтимо, не од зиме, него од неке слатке језе, православне, док партијски функционери обилазе фамилију и крсте се кришом, да их не види неко ко не треба.
А, снег пада, брале, као да ће да помори свет.
Даће Бог да се сви једног дана вратимо тамо одакле смо потекли. Да милујемо топле коњске вратове и чекамо мочу из пржуље. Да газимо кроз целац, ложимо шпорет и чекамо Христово рођење, да хранимо сами себе, уместо да чекамо милостињу Арапа и Великог Друговенчаног.
Даће Бог.
М. Јовановић – Вести
