Београд — Од новчане помоћи, преко бесплатних оброка до дечијег додатка – скоро 700.000 људи у Србији зависи од помоћи државе јер не може да живи од својих примања.
Притом социјалну помоћ, од почетка економске кризе све више траже радно способни људи који су остали без посла, примају минималац или који месецима нису добили плату.
Потресне слике из живота у незмисливим условима. Не прође дан да се у медијима не појави нова породица чија будућност зависи од помоћи државе и солидарности других.
У овом тренутку 700.000 грађана не може да задовољи основне животне потребе а 140.000 деце до 13 година живи у апсолутном сиромаштву. 32.000 људи храни се у Народним кухињама, трећина су деца. У зависности од броја чланова новчана социјална помоћ се креће од 7.300 за једночлано домаћинство до највише 20.000 колико добија шесточлана породица.
“Главни генератор сиромаштва у Србији је све већи број незапослених. Ми смо раније у систему, када говоримо о матеројалној подршци , углавном имали појединце који су неспособни за рад. давно су та времена за нама и сада нам је велики број корисника новчане социјалне помоћи сада из редова незапослених”, каже из Министарства рада и социјалне политке Јасмина Ивановић.
Скоро годину дана од примене закона о социјалној заштити питање је да ли држава може да учини више.
“Када ме питате да ли је то довољно, ја лично мислим да није. Све је већи број сиромашних у нашој републици. Кључни проблем, на чему ми инсистирамо је питање решавања економских проблема које имамо, то значи обнављање производње у фабрикама које су престале да раде”, каже Из ПУПСА Момо Чолаковић.
“Да помогнемо онима треба да преживе опет морамо да урадимо нешто што је врло тешко а то је да покренемо производњу. да привучемо инвестиције. Онда ме чуди када се наши грађани, неки бар међу њима жале што стижу неки инвестироти или им се једни свиђају више , једни мање. Инвеститори су јако важни јер они покрећу производњу а производња значи виш епореза односно више могућности за социјална давања”, каже Иван Бауер испред СДПС.
“Сигурно да није лоше да медији указују, али сигурно је исто тако да то није сиситем. Не можемо рећи да је то добро ако ми помажемо само када нам медији прстом покажу на неки проблем. Један од проблема Србије је нефункционисање система, па и у овој области”, каже Ранка Савић из ЛДП-а.
У невладином сектору као најбоље решење виде усвајање подзаконских аката и растерећивање центара за социјални рад и међусекторку сарадњу, пре свега на локалу.
“Локалне заједнице саме себе не препознају као неког ко би требао да буде иницијатор међусекторксе сарадње. Кад кажем међусекторске сарадње мислим пре свега на систем образовања, здравства и социјалне заштите. Они морају да буду увезани да би се помогло људима којима треба помоћ. Ви не можете да помогнете ако немате пре свега евиднецију. Не знате коме треба да помогнете”, каже Тања Суботић из Грађанских иницијативе.
Од почетка економске кризе процењује се да сваког месеца има око 1.300 нових корисника.
Б92
