Романија

“Благодарећи предусретљивости директора Грађевинске Дирекције у Сарајеву, г. Доброслава Ратајца, који је слао своје инжењере да разгледају градњу моста на Дрини код Зворника – пошао сам са њима у колима из Сарајева на Дрину, преко, песмом опеване Романије.

Већ се раздањивало кад пројурисмо крај Козје Ћуприје испод Хаџијске Равни, докле су Сарајлије испраћали оне што одлазе у Јерусалим, у Чајниче о Госпојини док није било железнице иу Цариград са робом на вашар. Ту би протеферичили, поздравили се и изљубили се са својима и кренули на далеко путовање. Латисмо се лепа друма на савијутку између белосивкастих стена.Прођосмо и хан Булог где су лањског лета погинули у аутомобилској незгоди Американац и Американка на свом свадбеном путовању. Прошавши испод градине Ходидјед, где су се Турци утврдили одмах иза Косовског боја, и одатле почели освајање Босне, изађе у лепу увалу Мокро, знаменито коначиште Дубровчана са караванима у Средњем Веку. Указа се лепа планина Романија и њени стеновити врхови као круна модрозеленкастом венцу четинара. Највише се истиче стеновити кук “Дјеве” или Девојачка Стена, а даље од ње Новакова стена у којој је Новакова пећина. Приступ је пећини веома тежак, скоро вратоломан. Ждрело је пећини делимично зазидано. Остављен је отвор колико врата и више њеих прозор. Ту изнад царског друма, живео је хајдучки харамбаша Старина Новак, са дружином. По народном предању била су на пећини гвоздена врата која су, кад је Новак оставио Романију, доспела Халилбасиц у Сарајеву и, веле да су се одржала све до 1898. Године.

Ни једна се гора више не спомиње у нашим народним песмама од горе Романије иПролог планине са својим кланцима јадиковци. Вједан од садашњих наших песника Михаило Мирон, толико је занесен лепотама Романије да је испевао цео циклус песама под називом “Романија”. Он је по народном предању објаснио зашто се највиша стена зове девина. Пре 100 година Сарајево се било одметнуло. Арнаутско племе Турска пошло је преко Романије са турском војском да заузме Сарајево. На Романији су хтели да силују девојку Мару Работић. Отела се и скочила низ стену, која се због тога прозва “Дјеве” или Девина Стена. Њен је гроб под стеном у селу ВИСОЧНИК. И песник Мирон у песми “Девина Стена” пева о лепоти чобанице која је заносила чобане, ловце и пролазнике трговце, није се дала обесцастити, него нашла смрт у понору. И потресен њеном трагедијом завршава песму:

“С тога свако вече, кад залази сунце,

У крвавом мору бисернијех пена,

Све се мени чини њена крв се пуши,

Наткривљују сјајем све моје врхунце,

Девицанство њеним пламти она стена. ”

Изнад Новакове Стене је Хајдучко Врело, а испод пећине Новаково Врело, а крај цариградског друма Цареве воде. У планинском пропланку је “Хајдучко Игралиште” где су хајдуци, на ДаниКУ, на хајдучком састанку, зборили збора свакојака и заметали јуначке игре: скакали скока јуначкога и бацали камена с рамена, а крај друма је била Новакова долама где су пролазници остављали арач хајдуцима.

Песмом опевана Романија, која је без сумње добила име од сточара Романа, била је престоница балканског горског цара, хајдучког харамбаше Старине Новака, а Пећина му је била двори где се и певало уз гусле о јунаштвима.Постоји цео циклус народних песама где су опевани подвизи тог хајдучког рода, који су сачињавали: Старина Новак и брат му Дели Радивој и синови Новакови: Дели Татомир и дете Грујица са још тридесет другова. У самој Вуковој збирци имја о томе 7 песама.

Лепа путева вијуга се уз Романију кроз омаре белоборове и црноборове који стрче небу под облаке. Види се само крајичак плавог неба. Већи је видик кад се прође преко којег планинског пропланка. Задахне вас мирис омара и планинска свежина уз отварање све већег видика. И не можете тада, да не размишљате о Романији, Старини Новаку, легендама о њему, доводећи то у везу са историјским изворима.

Историчар Иларион Руварац вели да су постојала 2 Новака: Дебељић Новак, савременик Деспота Стевана Лазаревића и Баба Новак, скоро 200 година доцније, који је са шест хиљада хајдука заузео Софију, седиште Руменлијског Беглербетата. Ратовао је са румунским војводом Михаилом Храбрим против Баторија. Ухваћен је, набијен на колац и спаљен. Познаваоц турског језика г. Влад Скарић, вели да је баба турска реч, која означава првобитно отац, али Новак исто што и Старина Новак.

По народним песмама Новак је од моралног квалитета. Према томе се Баба одметнуо у хајдуке због зулума “проклете Јерине” деспотице Ђурђа Бранковића, при градњи града Смедерева.

Изашавши на висораван Романије пуче прекрасан видик на Гласиначко поље, негдашње зборно место турске војске. Силазећи са Романије према пољу пројурисмо између Смиљева поља и Љељенбрда. У Хан Подроманији одваја се друм за Рогатицу од друма за Власеницу. Изнад раскршћа на брду плијес распознају се трагови града који зову Хрељин – град. Ту је веле, стајао Хреља од Пазара ио њему одржава се ова прича: “Свако је јутро скакао с коњем са овог града на Хан Језера на Гласинцу (5 км). Ожени се и, кад је сјахивала вереница с коња, пане у хендек под градом. Волео је да се одрече љубави него јунаштва и оде у Пазар “. Интересантно је, по народном схватању, да је задовољење сексуалне потребе на штету снаге и јунаштва и то изражавају дискретно, са патријархалном стидљивошћу.

Чувено је поље Гласинац са лепих коња, којих, веле, има иу царској штали.Бегови су држали арапске коње, укрштали их са домаћом пасмином и тако су се развили гласиначке коњи. У страном ученом свету Гласинац је гласовит са МноСина гробних громила из праисторијске епохе, којих има двадесет хиљада.Откопано их је 1000 чији су налази обогатили Сарајевски Музеј. И учесници конгреса археолога из целе

Европе, који је одржан у Сарајеву 1894. Године, присуствовали су откопавању 3 громила. Толики број гробних громила објашњавају археолози тиме, да је Гласинац био свето поље, светилиште, где су се копали умрли из све околине уз Извесен жртвене обреде.

Идући у Соколац, друмско село које се развија у лепу варошицу са лепом црквом сретаћемо успут најлепше врсте наше расе. То је експанзивни динарски сој са јуначким еланом. Имао сам прилику да посматрам Гласинцани у већим групама о Малој Госпојини у Чајничу. Веће групе стаситих и лепих људи и жена на лепим коњима враћају се из Чајнича. Не знате чему више да се дивите: да ли њиховој импозантној стаситости и лепоти или одевености јер црвени шалови око главе и из, или импозантније добрим коњима и на коњима сарајевским седлима и кожним црвеним бисагама. ”

Милан Карановић, “Политика” 23. фебруар 1928. године