Продаја Телекома

Да би будућност била разумна,

потребно је да садашњост буде разумљива.

Драгиша Васић (1885-1945)

Продаја Телекома је један у низу лоших потеза економске политике које српске власти доследно вуку од октобарског преврата 2000. године – од када једну неуспешну власт смењује следећа – још неуспешнија и, у исто време, много мање отпорна на притиске који долазе из иностранства.

Оно што продају Телекома разликује од свих осталих продаја које су српске власти спроводиле у последњих 15-ак година јесте чињеница да се сада налазимо на тачци прелома и продајом Телекома Србија се са ивице амбиса сурвава у провалију

Не заборавимо да економски суверенитет земље почива на енергетици, водним ресурсима, обрадивом земљишту и телекомуникацијама и уколико се то препусти у руке странаца – држава се претвара у колонију, а већина њених грађана у робље. Влада је најавила већ продају ЕПС-а (за почетак мањинског пакета акција) и ПКБ-а (премијер се својски залаже да обрадиво земљиште по Војводини добију – наши традиционални пријатељи – Арапи), а ускоро ће на ред доћи Србијашуме и Србијаводе.

Вашингтонски договор

Подсетио бих да се Србија (после 2000. године) у вођењу економске политике определила за један универзалан неолиберални програм економских реформи – базиран на тзв. Вашингтонском договору који је разрађен од стране ММФ-а, Светске банке и администрације САД (Министарства финансија и УСАИД). Оваква политика се, у последњој деценији XX века, показала изузетно неуспешном у свим државама где је примењивана (европске постсоцијалистичке земље и земље Латинске Америке).

Овим програмом Србију (али и друге постсоцијалистичке земље) требало је лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Вашингтонски договор у својој суштини јесте један – лепо упакован, кодификовани – програм економског неоколонијализма који се реализује у интересу светске олигархије и крупног капитала, те уског компрадорског слоја који се формира у земљи.

Класични и савремени колонијализам

За разлику од класичног колонијализма, који је насилно наметан уз отпор становништва и локалних елита, на нови колонијализам грађани мирно пристају, политичке елите га призивају а академски и медијски делатници подржавају. Штавише, власти у слабим државама моле да буду економски потчињене, чак за то и плаћају. Власти државе Србије странцима за сваког новозапосленог плаћају и по 10.000 евра а локалне власти им бесплатно уступају опремљене локације. У исто време, запослени у тим фабрикама имају месечне плате од око 150 евра.

Раније су колонизатори цивилизовали простор који су освајали, о свом трошку градили инфраструктуру, фабрике и градове, и иза себе (када су отерани) нешто остављали, а сада нови колонизатори углавном само узимају и иза себе (када одлазе у уноснија подручја) остављају пустош. Сада се држава задужује и гради инфраструктуру, а кредите отплаћују сви грађани – порески обвезници.

Лицемерство и хипокризија власти – аргументи ДС-а 2010. и СНС-а  2015. за продају Телеком-а

(1) Србија треба да буде међу модерним земљама са тржишном економијом у којој држава не треба да управља привредом.

(2) Економска наука је као аксиом ставила да је приватна својина ефикаснија од државне. Продаја Телекома у суштини значи да једно предузеће из државног – мање ефикасног облика својине пребацујемо у приватни – ефикаснији својински облик.

(3) Србија ће после приватизације Телекома добити новог власника – велику транснационалну компанију (ТНК) која ће много ефикасније пословати.

Прва два аргумента су потпуно нетачна и о томе сам до сада често писао, а сада бих кратко рекао о трећем аргументу који је, са становишта Србије и њених грађана, такође нетачан.

Искуства других привреда у транзицији које су продале националне телекомуникације компаније показују да су нови власници као прве мере предузели смањење броја запослених, повећање цена телекомуникационих услуга и смањење улагања и квалитета пружаних услуга. То показују примери и наших суседа (Хрватске, Македоније, Црне Горе и Мађарске), који су продали телекомуникације компаније Дојче телекому.

Тим мерама ће се аутоматски обезбедити већа ефикасност пословања нових власника. Међутим, овде се поставља питање колико ће од тога користи имати Србија и њени грађани. Вероватно ће купљена фирма, улазећи у састав нове велике компаније, постати ефикаснија, али као карика у ТНК која и убире користи те повећане ефикасности.

Од државних функционера се очекује да предузимају мере које ће позитивно утицати на Србију и њене грађане, а не на ТНК и њихове централе у иностранству.

Расим Љајић, министар за телекомуникације похвалио се да има пуно заинтересованих купаца за Телеком

Аргументи СНС-а  против продаје Телекома 2010.

За илустрацију ћу да наведем само три изјаве (из периода 2010-2011.) које су објављене на сајту Б92.

У тексту под насловом „СНС против продаје Телекома“ (22.10.2010. године – извор: Бета) јавља: Српска напредна странка осудила је најављену продају Телекома Србије и оценила да је такав потез власти „непотребан и лош“. Заменик председника СНС Александар Вучић је рекао да је најављена продаја потез „недомаћинске и неодговорне власти“.

„Неозбиљна је власт која не зна како да покрива рупе које је сама створила у буџету и парабуџетском сектору“, рекао је Вучић. Како каже, суштински проблем је непостојање привредне стратегије и принцип власти да, како је навео, крчми оно што су претходне генерације стицале.

Под насловом „Поднета тужба због Телекома“ (27.04.2011 – извор: Бета), између осталог пише: Српска напредна странка поднела је Вишем тужилаштву у Београду кривичну пријаву против више функционера Владе Србије због приватизације Телекома Србије. Тужба се односи на премијера Цветковића и чланове тима Владе Србије због сумње да су злоупотребили службени положај и извршили превару у процесу продаје Телекома. Кривичну пријаву у име СНС поднео је председник те странке Томислав Николић, а предали су је чланови правног тима напредњака. 

Члан правног тима СНС Марко Ђурић рекао је да је продаја Телекома освета владе будућим генерацијама и оптужио владу да води погубну економску политику и да распродаје последње економске ресурсе.

„Србија ће остати без виталних економских ресурса и телекомуникационе структуре која је добро од јавног значаја“, рекао је Ђурић. „Власт намерава да новац од продаје Телекома злоупотреби зарад очувања свог положаја“, тврди Ђурић.

У тексту под насловом „Вучић: Телеком бољи у нашим рукама“ (20.04.2011 – извор: Тањуг, Бета), пише: Заменик председника СНС Александар Вучић каже да СНС захтева од владајуће коалиције да одустане од продаје Телекома, оценивши да је реч о „пљачки грађана“. Да ли то, питао је, значи да ће цео Телеком Србија бити исплаћен у две транше годишњег профита, и додао да се ради о пљачки и злочину према грађанима Србије којима се „отима једино што вреди“. 

Чему све то води – примери других земаља

На трибини у Београду сам говорио о случају Мексика.

Спроводећи неолиберални програм Мексико је приватизовао своје привредне ресурсе и убрзо после тога доведен у стање велике спољне задужености (дужничко ропство), те био присиљен, како би добио кредите од ММФ-а и САД, да иностраним (у првом реду америчким) компанијама гарантује изузетно повољне услове инвестирања. Иностране инвестиције усмеравају се у такозване „макиладоре” (маqуиладорас), односно ланац америчких предузећа изграђених дуж границе са САД. Та предузећа су екстериторијална, ослобођена су плаћања пореза у мексички буџет, радници раде у ропским условима за мизерне наднице и у овим предузећима није дозвољено никакво синдикално организовање. Штета коју Мексико има од „макиладора” процењује се на око 15 милијарди долара годишње,  а огромна маса становништва живи у условима беде и обесправљености, каква није забележена у Мексику ни у време диктатуре Дијаса.

Сада бих нешто рекао о искуству Хрватске.

1. Крајем прошле (2014) године Хрватски синдикат телекомуникација упутио је отворено писмо политичким структурама у Хрватској са захтевом да се, како у писму наводе, заштите хрватски национални интереси.

У писму наводе да ускоро још 109 радника добија отказ чиме ће број радника који су напустили компанију од 2000. године досегнути 10 хиљада. и заокружити бројку од 10.000 радника који су напустили компанију која је 2000. године, након продаје Дојче телекому, имала 11.400 радника. У међувремену је запослено 3.000 радника, па ова компанија у Хрватској тренутно броји 4.000 радника. Подсећају да у овом тренутку преко 3.000 студената ради на 1.200 радних места у Хрватском телекому, осигуравајући високообразовану, а најјефтинију радну снагу без пуњења државног буџета, синдикат у писму истиче да је несхватљиво да власт допушта да послодавци на сталним радним местима, отпуштају раднике, а запошљавају студенте за које, сасвим легално и по закону не плаћају доприносе и порезе. На губитку су и студенти који након пет година сталног рада, немају ни један дан радног стажа, а и што су присиљени продужавати студирање, јер се једино као студенти могу запослити.

У писму се упозорава на забрињавајући проблем да Дојче телеком, с једне стране, своје потребе решава на начин да младим, најквалитетнијим и високообразованим запосленима нуди запослење у Немачкој, а са друге стране, укида послове у Хрватској и сели их у друге земље. Истовремено Хрватски телеком не улаже довољно у развој мреже, корисници су незадовољни квалитетом и доступношћу услуге али зато, упркос далеко нижем стандарду, плаћају више него грађани у Немачкој. Додатно, док је у Немачкој брзина интернета преко 50 Мбита/сец, у Хрватској је 4 – 10 Мбита/сец.

Писмо се завршава следећом реченицом: Тражимо да Република Хрватска заштити своје националне интересе, те пропише и примени механизме којима ће профитабилним страним послодавцима условити квалитетну услугу и нова радна места широм Хрватске, уместо да излази у сусрет интересима страног капитала на штету радника.

2. За време овогодишње мартовске посете председнице Хрватске Колинде Грабар-Китаровић Немачкој, канцеларка Ангела Меркел је упозорила на проблем који има Дојче телеком (већински власник Хрватског телекома) пошто Хрватска жели да гради паралелну телекомуникациону мрежу (преко новооснованог јавног предузећа “Одашиљачи и везе”) и тиме угрожава немачки монопол. Циљ владине акције је повезивање 650 насеља за чију изградњу приступне инфраструктуре Дојче телеком нема интерес, те да у сваком делу Хрватске обезбеди  квалитетан приступ телекомуникационој мрежи.

Шта чинити?

Откривати и јавно огољавати суштину онога шта нам се дешава и шта из тога следи. Тек када тога буде свесна критична маса људи може се очекивати и акција која ће довести до жељених промена.

Лако је делати, тешко је разумети.

Сун Јат Сен (1866-1925), први председник Републике Кине

Проф. др Јован Б. Душанић

Балкан магазин