Србија између српа и чекића!

УОЧИ годишњицa ослобођења Београда и Србије у Другом светском рату од фашизма, ретко се говори о многим жртвама које су страдале од другог великог зла 20. века – бољшевизма. А када се и пише о овим смутним поратним месецима често се праве компарације и говори како ни у западној Европи послератна правда није била уједначена. Наводи се обично пример Француске као земље која је, иако демократска, ето, била подложна “етосу одмазде”. Нажалост, такве компарације су крајње неутемељене и нетачне. Србија и Југославија далеко предњаче у броју побијених у време револуционарног терора и освете не само у односу на Француску него и у односу на све земље источног блока. Како?

Процес денацификације наилазио је на мањи отпор и много је жустрије вођен у земљама где нацифашистичка идеологија није била општеприхваћена. У Француској су снажан покрет отпора, друштвено-историјске поделе али и масовна колаборација условили драстичнији обрачун него у другим западноевропским државама, уз примере политичких и личних злоупотреба. Ипак све ове појаве биле су само “лева скретања” и интензивне само непoсредно по ослобођењу да би протоком времена лагано сплашњавале и биле преведене у систем демократске правне државе. Будући да револуционарни покрети нису нигде преузели власт, није било масовне злоупотребе антифашизма у сламању идеолошких и класних противника, типичним за источну Европу, где се тежило успостављању тоталитарне власти.

У источној Европи се процес кажњавања колабораната и ратних злочинаца поклопио се првом фазом револуције, па је стога број убијених по том основу углавном немерљиво већи него на Западу. Институције силе, а нарочито тајна полиција, су инструментализоване од стране комуниста и имале су прецизна упутства за елиминацију противника револуције и стабилизовање нове власти. Са прљавом водом избацивала се и чиста. За разлику од Француске и других западних демократија ванинституционалнo “чишћење”, насиље у Источној Европи па и у Србији и Југославији углавном није било плод ексцеса или “ванредног стања” већ и део детаљно разрађеног револуционарног плана. Политичко насиље је вођено овде етапно (“салама техника” како је говорио један мађарски комуниста). У првој фази се заклањало иза обрачуна са ратним злочинцима и колаборационистима, у другој иза прогона “шпијуна и издајника”, а у трећој иза издајника у партијским редовима. Затворивши круг терор је овде временом прерастао у трајан, тоталан и савршен репресивни систем који је потрајао деценијама. То не значи да овде нема “етоса одмазде” попут оних у западној Европи. Напротив.

У источној Европи је различит интензитет поратних чистки у зависности до историјских и друштвених околности. Тако је он био већи у Пољској, Грчкој, Бугарској, а нарочито у Југославији, за разлику од, рецимо, Румуније, Мађарске, и Чехословачке. Терор је, наравно, био условљен и изразитим националним и друштвеним противречностима, великим жртвама и злочинима у рату, снажним и супротстављеним покретима отпора, крвавим грађанским ратом као и јаким снагама колаборације. Али су међу ликвидираним многи елиминисани само као политички и класни противници револуционарне власти, припадници предратне политичке, културне и друштвене елите, председници општина, припадници па чак и симпатизери Југословенске војске у отаџбини, мобилисани војници и жандарми који нису заслуживали смрт, бенигни облици колаборације итд.

Тезу о изузетности југословенског случаја у европским оквирима поткрепљују подаци броју осуђених на смрт, односно ликвидираних на крају рата под оптужбама за колаборацију и ратне злочине. У Србији је пописано именом и презименом на око четири милиона становника 1945. близу 59.000 страдалих лица на око 211 локација тајних гробница. У често помињаној Француској око 5.000 на 40 милиона становника. Према броју ликвидираних без суђења на милион становника, ако се узму и најопрезније бројке и прецизни пописи у Србији добија се податак да је у Француској ликвидирано око 225, а у Србији око 5.000 лица на милион становника (у Југославији и преко 5.800), што је преко двадесет пута више. Сличан је однос и у броју осуђених на смрт: у Француској 39, а у Србији око 400 лица на милион становника.

Др Срђан Цветковић, Институт за савремену историју

Новости