“И говораше им: Памтите што чујете: каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити и дометнуће се вама који слушате. Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има.
И говораше им: Тако је Царство Божије као човјек кад баци сјеме у земљу; И спава и устаје ноћу и дању; и сјеме ниче и расте, да он и не зна. Јер земља сама од себе донесе најприје траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу. А кад сазри род, одмах пошаље срп: јер наста жетва.
И говораше: Са чиме ћемо упоредити Царство Божије? Или у каквој ћемо га причи исказати? Оно је као зрно горушично које кад се посије у земљу мање је од свију сјемена на земљи; А кад се посије, узрасте и буде веће од свега поврћа, и пусти гране велике да могу у његову хладу и птице небеске боравити.
И таквим многим причама казиваше им ријеч колико могаху слушати. А без приче не говораше им ни ријечи. А УЧЕНИЦИМА НАСАМО ТУМАЧАШЕ СВЕ.”
(Мк. 4:24-34)
