Једно од највећих стратишта српског народа, Колубарска битка вођена је на фронту дугом 150 километара, против два пута бројнијег и несразмерно јаче опремљеног завојевача војске Аустроугарске царевине. Тада је једна мала српска земља бацила у овај судбоносни судар 250000 бораца које су чинили сви људи града и села, сва интелигенција и читав подмладак једног народа.

Командант аустроугарских снага генерал Оскар фон Поћорек командује битком прво из Тузле, а затим из Бање Ковиљаче. Пред сам почетак битке извештава царевину речима:

” Српске јединице се повлаче у нереду према Крагујевцу и нема изгледа за борбу”.

Наиме Поћорек је очекивао да ће гро српских снага бранити град Ваљево, да ће успети да потисне српску војску и да је на реци Колубари, која се излила три километра око себе, уништи. Српска врховна команда га је предухитрила наредивши својој Првој армији да брани Ваљево, а осталим јединицама да се на време повуку преко реке Колубаре. Тако је 16. новембра 1914. године почела чувена Колубарска битка која је трајала тридесет дана и ноћи.

Једно од главних жаришта битке на Колубари је било Враче брдо које се налази надомак Лазаревца, а које је било по петнаест пута у току дана час у рукама једних, час у рукама других. На овом брду је изгинуло око 20 000 српских и 30 000 аустроугарских војника. Сви су они заједно похрањени у спомен костурници цркве Св. Великомученика Димитрија у Лазаревцу, по чему је наш српски народ јединствен у свету.

Ова битка се изучава на светским војним академијама, а карактеристична је по томе што се једна мала војска супротставила једној великој сили и победила. Наш војник је победио храброшћу, војном тактиком и вештином. Познато је да је наш војник био храбар, дисциплинован и веома послушан, ево и једног примера те дисциплине.

Са коте Мачков камен један поручник шаље свој извештај команданту:
– „Господине мајоре на овој коти је пола моје јединице изгинуло, дозволите ми да се повучем.”
– „Не дозвољавам.”, одговара командант, иначе мајор Туцаковић пореклом из Ужица.

Мало касније опет се поручник обраћа мајору:
– „Господине, митраљез ми је погодио обе ноге, дозволите ми да одем да се превијем, крварим.”
– „Крвари, не дозвољавам.”, одговора мајор.

Нешто касније мајор се обраћа поручнику:
– „Сине, издржи још мало, Србија гледа у твоја леђа.”

Српска војска је и војно-тактички победила аустроугарску војну силу. Наиме, кад је српска команда прозрела шта Поћорек спрема, а он је кренуо са својом петом армијом на Београд, наредила је својим снагама да се повуку из Београда и да се збију око реке Колубаре 40 километара од Београда. Остала је само једна јединица за одбрану града Београда, мала али изузетно храбра војска, која је бранила Београд, али га није одбранила. Непријатељ 3. децембра улази у Београд. Истог дана Аустроугари праве једну велику војну параду којој присуствује и сам Поћорек. Светска штампа пише да српски војник више не постоји, а по целој аустроугарској царевини дељене су ироничне посмртне листе да је град Београд умро.

Командант прве армије генерал Живојин Мишић 2. децембра издаје наредбу на своју руку у Горњем Милановцу, јер се врховна команда није сложила, да се рано изјутра 3. децембра крене у контраофанзиву и да се нападне непријатељска шеста армија. Мишић је добро оценио ситуацију јер се носио мишљу да искористи славље Поћорека у Београду. „На Сувобору је моја чета пузила једном пространом ливадом према непријатељским рововима. Читаву ливаду је прекрила густа магла, али на моју несрећу и мојих војника, магла је иза наших леђа почела полако да се диже и постојала је опасност да нам непријатељ открије положаје. У таквој ситуацији био сам у краткој недоумици, а затим сам наредио јуриш. Пошто је трубач засвирао јуриш, веома познат швабама, непријатељски војници су напустили своје ровове и дали се у бекство. Тако смо без много напора заузели непријатељске ровове. Овај догађај се брзо раширио по читавом фронту, на коме се врло брзо кренуло у контраофанзиву”.

Пред саму Колубарску битку морал у српској војсци је опао услед многих ратовања, а како и не би после Првог и Другог Балканског рата, после бојева на Церу и Дрини. Из овог разлога врховна команда мобилише младиће из средњошколских клупа који су у историји познати као 1300 каплара. Највише младића је било из чачанске гимназије. За ове младиће сам војвода Мишић каже да су подигли морал српској војсци и да су много допринели победи у Колубарској бици у којој је њих 400 изгинуло и оставило своје кости у спомен костурници у Лазаревцу.

Србијуволимо.рс