ПРОШЛА је година дана од када је Владимир Путин послао снаге руског ратног ваздухопловства да својим енергичним дејствима спасу остатке државе Башара Асада који се у том тренутку могао обрести у рукама сунитских побуњеника.
Прошло су три године од момента регионалног дипломатског преврата који је организовао руски председник, а тај преврат је ослабио позиције Сједињених Држава. Он се тада договорио о повлачењу хемијског оружја из Сирије, што се и десило након што је председник Барак Обама одустао од своје претње да ће извести напад на режим Б. Асада зато што је применио нервни гас сарин против побуњеника у енклави у близини Дамаска.
Господина Путина критичари представљају као похлепног опортунисту, док његови поштоваоци сматрају да је проницљив, чак и далековид политичар (он је заузимањем Крима и упадом у источну Украјину нарушио војну равнотежу снага у Европи, која се формирала по завршетку Хладног рата).
А како изгледа његов биланс на Блиском Истоку?
Руски упад у променљиви хаос у Сирији био је и даље је ризичан подухват – и то је један од разлога због којих господин Обама покушава да остане што је могуће даље од тог конфликта.
Господин Путин је, по свему судећи, имао различите планове – да обнови статус Русије као суперсиле, да у другом правцу преусмери незадовољство Запада, које се појавило после његове интервенције у Украјини, као и да Вашингтону пошаље јасан сигнал: за Москву је неприхватљива промена режима.
У вези с овим последњим, прошле године на заседању генералне Скупштине ОУН, руски властољубиви политичар оштро је критиковао Запад због читаве серије несмотрених поступака у Ираку и у Либији где је ликвидирање Садама Хусеина и Муамера Гадафија отворило пут масовном крвопролићу и доласку на власт војно-феудалних лидера што је створило услове за екстремизам џихада.
Москва има право да у погледу котла који се налази на Леванту истакне свој доследан став и подршку данашњим властима – како у Дамаску, тако и у Багдаду. Сједињене Државе подржавају Хајдера ал-Абадија, премијера Ирака, међутим од 2011. Вашингтон упорно инсистира да г. Асад, који води сурови рат против сиријског народа, треба да оде.
Владимир Путин и Башар Асад
Русија у Сирији делује заједно са Ираном, са револуционарном влашћу која је успела да сруши поредак арапских сунита помоћу шиитске осовине која се простире од Багдада до Бејрута са огранцима у Персијском заливу. За разлику од тога, у Ираку се Сједињене Државе налазе у неповољном савезу са Ираном и делују иза леђа г. Абадија, а такође и против џихадиста Исламске државе.
Све то су последице инвазије коју су Сједињене Државе извеле 2003., због чега су се први пут за неколико векова на власти нашли шиити у земљи која се налази у самом центру арапског света.
Ствара се утисак да г. Путин има обичну стратегију које се он и придржава.
Међутим, то је ризична игра. Русија се поставила на чело шиитске арапске осовине коју воде Иранци и која се налази у најексплозивнијем региону света.
Непријатељски однос Москве према сунитима који чине огромну већину у исламу може да доведе до негативних последица унутар руских граница где Исламска држава и локални џихадисти имају чврста упоришта на северном Кавказу. Сем тога, Москва у Сирија има у рукама бомбу са сатним механизмом који откуцава.
Испоставило се да су сунитски устаници, које подржавају Саудијска Арабија и Турска, јачи него што је Русија сматрала. Г. Асад остаје на свом месту, међутим Руси сада са малог растојања виде да он (као и они сами) контролишу рушевине.
Смањена територија која је лојална Асаду и коју, према тврдњама његових представника, контролише режим, чине комади састављени од непослушних војно-феудалних владара, уцењивача и формација народне војске. Москва је вероватно дошла до закључка да не може, док не рашчисти са осталим елементима система, да одвоји Асадову породицу од структура које су се одржале и опслужују државну безбедност и у којима има много представника породице и чланова кланова.
Ипак, рискантна Путинова игра усмерена је на то да у пуној мери искористи утисак који је настао на читавом Блиском Истоку после септембра 2013., односно – да је неспособност г. Обаме да реализује обећана узвратна дејства због нарушавања „црвене линије“ и примене хемијског оружја од стране Асадовог режима доказ да се смањује утицај Сједињених Држава.
У том региону тешко је наћи неког ко би поверовао у способност или жељу Сједињених Држава да данас пресудно утичу на резултате процеса који се у њему одвијају. У међувремену г. Путин покушава да се зближи са тамошњим традиционалним савезницима Сједињених Држава- са Израелом, Саудијском Арабијом, Турском и Египтом.
Руски председник одржава динамичне и функционалне односе са израелским премијером, Бењамином Њетанахуом, као и са Мухамедом бин Салманом, замеником престолонаследника Саудијске Арабије и утицајним човеком који делује на краљевском трону. По свему судећи, Путину је пошло за руком да формира друштво узајамних похвала властољубивих владара (после осмомесечног прекида) са председником Турске, Реџепом Таипом Ердоганом и Абделом Фатахом ал-Сисијем, бившим генералом, а сада председником Египта. Сем тога, г. Путин настоји да они изгладе своја међусобна неслагања. Он је такође понудио да преузме улогу посредника у закључивању споразума између Израела и Палестине, која је после одустајања Сједињених Држава остала слободна и коју углавном чине реторичке фразе, али, она је уз то и потврда Обаминог неуспеха.
Успеси г. Путина на Блиском Истоку изгледају невероватно добро, и мада су, по свему судећи ефемерни, ипак, Сједињене Државе изводе из такта. Питање је: у којој мери ће серија тактичких успеха, који су очигледно остварени на рачун слабљења позиције Сједињених Држава, изгледати као стратегија.
Мало ко верује да ће Русија – покушавајући да истовремено успостави партнерске односе са шиитима и сунитима, или са Израелом и Ираном – моћи да створи чврст и поуздан савез у региону у којем је она увек била сметња и препрека. Међутим, ево шта у вези с тим каже турски функционер високог ранга који се бави питањима Русије и Блиског Истока: „Ако ти неко доноси добро јело глупо је одбити га.“
Пише: Дејвид ГАРДНЕР (David Gardner)
Превела Ксенија Трајковић
Факти
