Излагање на мини-конференцији „Референдум у Републици Српској – демократски одговор на недемократске методе“, у организацији Представништва Републике Српске и Фонда стратешке културе, одржаној 19.9.2016, у Медија центру у Београд.

Запањује цинизам – иако смо на њега, од „победе демократије“ после пада Берлинског зида и проглашења „краја историје“ навикли – по ком је „ОК“, „летигимно“, па чак и „легално“ да се, противно тадашњим законским нормама Босне и Херцеговине, спроведе референдум у тој бившој југословенској републици – 29. фебруара и 1. марта 1992 – без учешћа Срба као једног од конститутивних народа и, иако је на гласање изашло мање од прописане две трећине, тачније 63,7% грађана БиХ, и, иако тадашња Скупштина БиХ никад није прогласила независност – признати резултате тог и таквог референдума – а затим, упорно и систематски оспоравати право српског народа да одржи било какав референдум у тој истој, нелегално и нелегитимно проглашеној БиХ.

Ако би српски народ – и то са обе стране Дрине, и широм света – прихватио да један закон важи за Јупитера, односно остатак света, а други за вола, односно себе, онда би он суштински и прихватио улогу и позицију вола: вечну и добровољну подјармљеност. И нико нам више не би био крив.

Да ли треба да нас брине то што је и америчка амбасада у БиХ против референдума? Док год америчка политика буде у функцији потпиривања радикализма широм света, а на првом месту оног исламског – као што то ради на овим просторима још од времена када је амбасадор Зимерман подржао Алију Изетбеговића у повлачењу потписа са тзв. Кутиљеровог плана који би очувао мир у БиХ, као што је радила када је увозила муџахедине, када је уз помоћ Ал Каиде подржавала ОВК на КиМ, као што ради и данас када отворено подржава ИСИС у Сирији и бомбардује положаје његових противника, положаје легалне сиријске војске, као што је некад бомбардовала и положаје легалне војске СРЈ у корист шиптарских терориста – од њих подршку за све што је истински демократско, нормално, цивилизацијски, мирољубиво и, поготово, засновано на традиционалним европским хришћанским вредностима, не можемо очекивати. Увек ће изабрати Исламску државу уместо правне, увек хаос уместо мира, увек Бакира пре Милорада, као што су пре четврт века изабрали и Алију пре Фикрета, а сваки уступак на штету цивилизацијских принципа – а право на референдум је један такав цивилизацијски принцип – схватиће искључиво као слабост.

Не треба заборавити да је управо један референдум омогућио данашњу, Дејтонску Републику Српску којој припада 49% територије БиХ. У условима потпуне спољне изолације, ембарга и притисака са свих страна света, укључујући и прекодринских, народ Републике Српске је 15. и 16. маја 1993. са 96% гласова против – уз излазност од 92% регистрованих бирача – одбио тзв. Венс-Овенов план, по ком би Републици Српској припало тек нешто више од 42% територије, и то територијално неповезане територије авнојевске БиХ. Да не заборавимо, овом изјашњавању је претходило и гласање Народне скупштине Републике Српске 5. маја, која је такође одбила понуђени план, а затим и расписала референдум.

Многи су тада сматрали да је референдум лудост. Граница на Дрини је била затворена. Русија је била на коленима, свет под униполарном доминацијом незабележеном у историји. Али је релативна шачица одлучних Срба, тек нешто више од милион, одлучила да брани своја права – и одбранила их је. И ко онда сме да оспори чувену реченицу Светог Александра Невског, да Бог није у сили него у правди.

То је наук не само за Србе у Републици Српској, већ и у Србији. Поготово у Србији, у којој се већ више од 15 година сервира пропагандна лаж да ће се небо сручити ако се не удовољи сваком новом западном хиру и захтеву за одустајање од себе и својих националних права и интереса. Управо је супротно случај: само ће чврсти национални ставови и јасно повучене границе омогућити наш опстанак и будуће уздизање.

Последње одлуке Уставног суда БиХ су само наставак вођења рата против Републике Српске и српског народа у целини – другим средствима. А референдум је демократско средство које се не може на било који начин легитимно оспорити, поготово јер није ничим законски забрањено.

Сада је време за јединство са обе стране Дрине. И то не обично политичко јединство, већ народно. Зато сви и у Српској и у Србији треба да подрже право народа Републике Српске да слави свој државни празник, и да се супротстави сваком покушају да се то право укине. Није Република Српска та која „нарушава стабилност“ – већ они који јој оспоравају право на референдум.

слика http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=210795

Александар Павић, Фонд стратешке културе