Србија: За почетак лечења наших вода и водовода, већ је прошло дванаест сати

Драга господо, ми смо 70 одсто вода, а министру финансија Душану Вујовићу морам да кажем да ће Европска унија, кад отворимо Поглавље 27, од нас захтевати да у заштиту и поправљање квалитета пијаће воде уложимо 10 милијарди евра. Овим речима др Милан Димкић, директор Института „Јарослав Черни”, прошлог јуна је у Српској академији наука и уметности почео своје излагање о стању наших вода. О томе како управљамо овим елементом од којег је саздан свет и шта нам ваља чинити да бисмо имали више пијаће воде и бољу воду, тамо где је немамо, поново је било речи у храму српске науке, на недавно одржаном дводневном међународном скупу.

Тада је било речи и о нацрту Стратегије управљања водама на територији Републике Србије у периоду 2016–2034. година, која је прошла јавну расправу, али због промене владе мора да прође међуминистарско усаглашавање.

– Стабилност, мир и опстанак држава и ове планете почивају на води, храни и енергији – указује на почетку разговора за „Политику” професор Димкић, у свету признати стручњак за воде. – Доступност воде по становнику у свету у претходних 50– 60 година драматично је опадала. Због воде се већ ратује.

Саговорник распршује многе илузије. Србија није пребогата водама, нити вода може бити јефтина као до сада.

– Са око 6.000 долара бруто домаћег производа по становнику, Србија има просечну доступност води – указује Димкић. – Али, наша вода је већином проточна, потиче с територија других држава, а само осам одсто настаје на нашој територији.

Димкић тврди да су седамдесете године прошлог века за нашу водопривреду биле златно доба. Претходило му је више од две деценије систематског улагања и изградње, када су стасали наши стручњаци и у свету чувена специјализована грађевинска предузећа: „Енергопројект”, „Иван Милутиновић”, „Хидротехника”, „Хидроградња”… Политичка и економска криза бивше заједничке државе и све несреће које су потом дошле с њеним нестајањем, укључујући и накарадну транзицију, „замутиле су” наше воде.

– Већ тридесет година Србија недовољно улаже у водопривреду – упозорава Димкић. – Садашња годишња улагања су између 50 и 100 милиона евра, а потребе су вишеструко веће. До 1985. просечна цена воде за пиће у Србији била је близу економске, а од тада опада. Од 2001. наовамо достигла је 40 одсто економске цене, неопходне да покрије одржавање и нова улагања. Садашња просечна цена је 0,62 евра по кубику, колика је у Београду. Кад бисмо имали реалну цену од 1,4 евра, месечни рачун за воду четворочлане породице износио би око 2.000 динара. Али, до тога треба доћи постепеним подизањем цене у периоду од више година, како је предвиђено Стратегијом.

Последице су познате и веома непријатне.

– Трећина водоводске воде у Војводини је, најблаже речено, проблематична, јер садржи органске материје и метале, укључујући и арсен – каже Димкић. – Водоводи у доњем сливу Велике Мораве боре се с нитратима. Јужна Србија и Шумадија често пате од несташица.

У одржавање постојећих водовода, канала за наводњавање и одводњавање, заштиту вода од загађивача, одбрану од поплава у протеклих тридесетак година мало се улагало. Још мање у изградњу новог. Немарни смо према рекама, из којих се вода некад пила као с извора. У неке од њих данас човек ни ножни палац не пожели да умочи.

– Последице су погубне за мале водотоке, као што су, на пример, Лепеница и Борска река. Проблема има и на све три Мораве, а у Војводини на каналу који протиче кроз Врбас, Кулу, Црвенку…

Неки градови имају уређаје за пречишћавање вода, али само половина како-тако ради, јер је њихов рад прескуп за садашње цене воде и канализације. Отпадне воде угрожавају и неке акумулације, као што је вештачко језеро Ћелије, из којег се снабдева Крушевац. За заштиту вода од загађивача Србији треба пет милијарди евра.

– За почетак лечења наших вода и водовода, већ је прошло дванаест сати – упозорава Димкић.

У будућој Стратегији управљања водама све пише. У њој је комплетна дијагноза српских вода, неопходна терапија, којим редоследом треба примењивати одређену медицину, колико све то кошта и како доћи до потребних пара.

– Хитно мора да се обезбеди здрава вода за трећину становника у нашој северној покрајини, као и за житеље градова у доњем току Велике Мораве – указује Димкић. – Истовремено, мора се обезбедити довољно воде за насеља чији водоводи лети пресушују. Зато треба завршити започете акумулације. Цео посао побољшања водоснабдевања коштао би око две милијарде евра. Још милијарду евра потребно је за заштиту од поплава и изградњу система за наводњавање.

Питање свих питања гласи – како доћи до неопходног новца?

Димкић сматра да је неизбежно постепено повећавати цену воде, сразмерно повећању примања становништва, уз истовремено смањивање губитака у водоводној мрежи. Предлаже се и да се врати Фонд за воде. Рачуна се на учешће локалних самоуправа, јавно-приватно партнерство и подршку државе у разним видовима. Пре свега, у припреми пројеката којима бисмо се кандидовали за добијање бесповратних средстава из фондова Европске уније, која је до сада већ финансирала неколико подухвата.

– Свака помоћ ће бити драгоцена, али би најбоље било да градимо сопственим новцем, знањем и умећем. Да посао поверавамо домаћим предузећима, која би запошљавала наше људе, како би стицали искуство неопходно за наступање на страним тржиштима – убеђен је Димкић.

Најмање се може рачунати на додатно задуживање већ високо задужене земље.

Вода најлошија у Банату

Према подацима Института за јавно здравље „Батут”, око 44 одсто од 155 контролисаних водовода не обезбеђује хемијски и микробиолошки исправну воду за пиће. Вода из водовода у војвођанским окрузима садржи арсен, хуминске супстанце, гвожђе, амонијак, манган, нитрите и нитрате, док водоводи у Шумадијском округу у долини Мораве садрже веће концентрације нитрата. У Војводини је исправно само седам од 42 водовода, а у Централној Србији 80 од 113 контролисаних.

Најгоре је у Средњобанатском округу, где је вода 96,4 одсто физичко-хемијски неисправна. Следи Севернобанатски округ, где је вода неисправна у 84 одсто случајева.

Аутор: Александар Микавица, Политика.рс