На српској политичкој сцени присутне су многе контрадикторности и нелогичности, до те мере да грађани често не могу да препознају ни најјасније ствари. Наш нобеловац је то лепо објаснио речима: “Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.”
Запад поштује чврст и непоколебљив став, али је проблем у томе што са онима који га имају, не може да прави никакве аранжмане у свом интересу. Из позиције властодавца запад има сасвим јасна правила, која су Вучић и Николић прихватили доласком на власт. Очекивати подвиге од људи који су доведени на власт како би испунили преузете обавезе је крајње нереално. Иако се Александар Вучић труди да делује као неко ко све контролише и као неко ко одлучује, потпуно је јасно да је он лутка на концу. С друге стране, политику не смемо да посматрамо ни црно-бело, јер постоје нијансе које нису безначајне. Ставови наклоњени одбрани Вучића, који ту одбрану поистовећују са Србијом, стављају у исту раван претходну и ову власт, с изговором да не желе да руше Вучића, већ да мењају политику. Промотери таквих идеја сматрају да постоји континуитет у спровођењу једне те исте политике и да је због тога бесмислено смењивати ову власт. Пре свега то је врло површно тумачење, а посебно ако се у њему не истакне чињеница да ни једна власт у новијој историји није нанела толике штете Србији, као напредњачка. Стално се фокус пребацује на то да је Демократска странка преместила решавање питања Косова и Метохије из УН у ЕУ и тиме нанела велике штете Србији. То је тачно. Демократска странка је започела и преговоре са нелегалним приштинским властима. Међутим, запад је проценио да ДС не испуњава довољно брзо њихове захтеве, и да одуговлачи са решавањем пре свега питања Косова и Метохије. Сетимо се да је Борко Стефановић месецима преговарао око фус ноте, и да Борис Тадић није био спреман да потпише Бриселски договор. То их не ослобађа одговорности за све лоше потезе које су повукли, нити имам намеру да на било који начин умањујем њихову одговорност. Овде желим да скренем пажњу на другу чињеницу. Када је запад постао незадовољан брзином спровођења косовске политике ДС, осмишљен је нови пројекат у складу са америчким планом К1 за решавање косовског питања. Новинар Никола Врзић, написао је 2011. године књигу „Тајне београдских депеша“ у којој је описао стратегију запада у вези са Косовом и Метохијом, на основу оригиналних депеша америчких дипломата. У предизборној кампањи 2012. године је ова тема била изузетно актуелна и усмерена против политике ДС. Тада су новинари и аналитичари, којима су била пуна уста патриотизма, оптуживали отворено ДС за велеиздајничку политику. И то није спорно. У истој тој предизборној кампањи, Томислав Николић је у Косовској Митровици изговорио: „Ја вам обећавам, тако ми Бога, нећу се смирити док Косово и Метохија не буду под контролом Србије“. И сада долазимо до суштине. Српска напредна странка је победила на изборима. У року од пар месеци, Александар Вучић је спровео све оно што Борис Тадић није хтео или није смео да спроведе. Разрушио је српске барикаде, сломио српски отпор, потписао Бриселски споразум, угасио институције државе Србије на Косову и Метохији, интегрисао безбедносне снаге у тзв косовске институције, оптужио Србе за злочине које су починили албански терористи, натерао Србе да изађу на изборе које су организовале нелегалне албанске структуре, преко Српске листе изабрао Хашима Тачија за „председника“ итд. А шта су на то рекли сви они који су месецима читали Викиликс депеше и разоткривали послушничку политику ДС, онда када је странцима било у интересу да их склоне и доведу послушније? Да ли се аутор књиге о депешама, и његове колеге које су говориле на трибинама те 2012. објавиле да је Вучић испунио оно што Тадић до тада није? Нису. Питање Косова и Метохије је за њих одједном изгубило важност, чим је дошло до смене власти, иако су тек тада заправо створени услови за потпуну издају и предају.
Сад ти исти аналитичари, новинари и мудраци, оптужују оне који се противе издајничкој политици Вучића, да су корисни идиоти. Реч је о врло прорачунатим људима, који без трунке срама могу да забораве шта су до јуче причали (о предаји Косова и Метохија нпр.), али да оптуже оне који имају континуитет, да су корисни идиоти. Уместо да г. Врзић замајава публику теоријама завере у вези са дешавањима у ДСС, препоручујем му да анализира Бриселски споразум у светлу америчких планова за КиМ и да оцени улогу Александра Вучића у томе.
Што се ДСС тиче, као неко ко је био високо позициониран у странци, тврдим да није дошло до раскола због „жутих“ како то тврде Вучићеви новинари и аналитичари, нити због Ђорђа Вукадиновића који се држао политике ДСС више од многих функционера ДСС-а. Границе раздора су идеологија с једне и опортунизам с друге стране. Поделили смо се на оне који су у ДСС због политике и националне идеје с једне стране, и на оне који су ту због управних одбора, радних места и трговине с друге стране. Како је ова друга интересна групација нашла заједнички језик са Александром Вучићем, могуће је објаснити врло јасним чињеницама. Аутократија коју Вучић заводи, не трпи никакву опозицију (сем лажне). Због тога је са Вучићевог становишта, опозицију потребно или ставити под контролу или потпуно уништити. Како је већи део патриотске опозиције већ стављен под контролу, Вучићу није остало пуно посла. С обзиром да је одличан технолог власти, није му био проблем да искористи потенцијале опортуниста из редова ДСС. Због тога се ДСС одједном пробудила из зимског сна, уз логистичку подршку и ресурсе које пре тога није имала, и почела да запошљава и купује чланове, који су спремни због личних интереса да занемаре све друго. Због тога је ДСС решила да обрише све оне који нису спремни на трговину и који не препознају мудрост Александра Вучића. Групација која је из политичких и принципијелних разлога у ДСС, нема никакве шансе против логистичке и сваке друге помоћи Александра Вучића опортунистима, који представљају већину у руководећим органима странке. Из тог разлога су сви функционери са Косова и Метохије, поднели оставке у ДСС.
Дакле Демократска странка Србије јесте стављена у функцију западних интереса (иако Врзић тврди супротно), али преко владајућих структура СНС, које су реализовале многобројне обавезе преузете од Вашингтона и Брисела. Због тога, ДСС неће моћи да доживи судбину СПО-а, и да се вечито качи на возове (како је то волео да каже В. Драшковић), јер СПО ипак има директну подршку од запада. Више је вероватно да ће ДСС поделити судбину других партија које глуме Вучићеву опозицију, и да ће на неким наредним изборима остварити резултат раван статистичкој грешци.
На крају, неопходно је још једном истаћи да се одбраном напредњачке власти не штити Србија, напротив. Владајући режим је неопходно мењати да би се заштитила Србија.
Драгана Трифковић, НСПМ
Ауторка је нелегитимно избрисани члан Председништва ДСС
