Кнез Григорије Александрович Потемкин, у односу на цара Александра Вучића, био је дилетант у сплеткарењу. Док је Потемкин правио лажна села, Вучић прави целу лажну државу. У његовој Србији све је лажно: медији, правосуђе, полиција, дипломе…Наравно, лажна је и опозиција. Само је несрећа и зло које остаје иза њега стварност, тврди колумниста Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши главни уредник дневних листова Дневни телеграф, Правда и Национал и дугогодишњи Вучићев сарадник и пријатељ.
Да би спречио демократизацију друштва и очувао Савез комуниста, пре тридесетак година Слободан Милошевић је смислио трик који је назвао – једнопартијски плурализам. Према том плану, постојала би само једна партија с више фракција, које би суштински подржавале исте идеје и, још важније, истог вођу. Милошевић није успео, али јесте Александар Вучић.
На нашој политичкој сцени данас постоје само Српска напредна странка и неколико вазалних лажних опозиционих организација. На водећим функцијама у тим странкама налазе се истрошени и компромитовани политиканти, лаки за сарадњу с вођом. Чланови и гласачи опозиционих партија, разочарани и обезнађени, повлаче се у политичку апстиненцију. Незадовољство опљачканих и ојађених грађана нема ко да артикулише у озбиљан покрет отпора диктатури. Кад се уз све ово накалеми вођина злоупотреба државних институција, од полиције и правосуђа до медија, јасно може да се види мрак који се надвио над Вучићевим калифатом.
Пројекат једнопартијског плурализма Вучић је развио ослањајући се на олимпијску девизу фашистичких корена „важно је учествовати с нама“. Пре пет-шест година, кад је хватао залет ка врху, окупио је шарену екипу коалиционих партнера. На напредњачку депонију привукао је Велимира Илића, за кога је раније тврдио да је „шеф друмске мафије“, „пијанац“ и „бандит коме је место у затвору“. Тешко је набројати све Вучићеве увреде на рачун Богољуба Карића, „лопуже над лопужама“, које је заборавио чим су из Минска стигле торбе с еврима. Лепших етикета нису били поштеђени ни Александар Вулин, Марјан Ристичевић („била би грехота о њега и сабљу крвавити“), Милован Дрецун и остали безначајни конвертити.
Све што се тада дало наслутити, потпуно је раскринкано Вучићевим доласком на власт. Млађан Динкић је имао среће што је Тома Николић 5. октобра 2000. пекао ракију у Бајчетини, да је те ноћи био у Београду, на улазу у Народну банку, „убио би Динкића као зеца“. Толерантнији, Вучић би га спаковао у Забелу, и то у оној затворској кошуљи којом је махао са скупштинске говорнице. Динкић је преживео на слободи, а Вучић га је узео у владу. Наплатио му је опрост грехова, зауставио истраге и судске поступке, да би, после гашења Уједињених региона Србије, све Динкићеве заслужне кадрове, не само Ивицу Којића, превео у СНС и поставио на значајне државне функције.
Није Вучић био наиван, знао је да процес демократизације српског друштва може да заустави само ако уништи Демократску странку. У том послу имао је велику подршку готово комплетног руководства ДС-а. Вођени дилетантизмом, похлепом и страхом од позива на одговорност за бројна кривична дела, „жути лопови“, како им је Вучић тепао, нису имали шансу да се одбране од његових предаторских амбиција.
Борис Тадић, Драган Ђилас, Бојан Пајтић и Драган Шутановац у односу на Вучића изгледају као они задригли локални пандури с крофнама и кафом у фишеку који су покушали да улове Рамба. Скрцкао их је једног по једног.
Тадић је упао у замку коју су му склепали Вучић и Миодраг Ракић. Уверен да је свемоћан, Ракић је потценио Вучића. Фатална грешка. С позиције лидера Српске радикалне странке, Вучић је прихватио идеју о креирању двопартијске политичке сцене у Србији. Руководство ДС-а је хтело да се ратосиља Вука Драшковића, Ненада Чанка, Расима Љајића и осталих паразита без икакве политичке тежине. Ко не би пристао да се учлани у ДС, нестао би у прошлости. С друге стране, радикали би усисали патриотски опредељене гласаче ДСС-а и разних патуљастих партија. По америчком моделу, следећих хиљаду година на власти би се смењивале само две странке, ДС и СРС, глумећи једна другој опозију.
Генијалци из врха ДС-а потрудили су се да Вучићу обезбеде све што му је требало: контакте са страним центрима моћи, издашне спонзоре и пролаз у режимске медије. Њему довољно. Кад је схватио колико је било погрешно историјско помирење са социјалистима и пацификација односа с радикалима, Борис Тадић је већ изгубио председничке изборе и почео да пакује пинкле из ДС-а.
На његово место, логичним следом, стигао је Ђилас. Идеалан избор, таман по Вучићевој вољи. За компромитацију тајкуна, кога и већина првобораца ДС-а доживљава као уљеза, Вучићу није требало ни много снаге, ни времена.
Њих двојица су се упознали 2004, уз посредовање Милке Форцан, тадашње шефовице „Делте“. После састанка, Вучић је, у присуству аутора овог текста, у бесу изрекао тачну предикцију свега што ће се догодити десетак година касније.
-Ђилас хоће да уђе у политику, каже да има амбицију да ускоро постане премијер. Покрао је све што је могао, али мало му је, хоће још и још… Сад је сувише јак, може да ради шта хоће, али кад се промени однос снага, уништићу га, зажалиће што му је пало на памет да се меша у политику – викао је Вучић, љут што му се испречио респектабилан конкурент.
Стрпљив и упоран, Вучић се годинама додворавао Ђиласу, за своје приватне дневне новине „Правда“ узимао је паре од „Дајрект медије“ и Града Београда, плео је мрежу, трпео најсрамнија понижења и чекао време за освету.Првом приликом, насрнуо је без милости. Пред почетак изборне кампање 2014, Вучић је Тадићу основао странку, тек да ослаби Ђиласа и ДС. Провукао га је кроз медијско блато, пуно најтежих оптужби за криминал и корупцију, не пропуштајући ни приватне пикантерије, као што је пребијање бившег таста Бобана Пелевића. Најурио га је с места градоначелника Београда, отео му све послове и скупо наплатио индулгенцију. На крају, отерао га је са чела Демократске странке.
Пајтић је наследио странку на ивици цензуса, с тенденцијом даљег осипања. Без снаге и жеље да се упусти у мукотрпну обнову, Пајтић је само вегетирао, чекајући прве следеће изборе, да се, после неизбежног пораза, достојанствено извуче из хаоса у који је упао. Што је чекао, то је и дочекао у мају ове године. И крив и дужан, ипак је успео да жутом предузећу обезбеди парламентарни статус. Спуштањем Драгана Шутановца на посланичкој листи аутоматски га је кандидовао за свог наследника на месту председника ДС-а.
Шутановцу се то свидело. Искористио је прилику да постане стечајни управник некада најјаче демократске организације у Србији. Унутарстраначку кампању водио је у два смера; изјавама о томе да ДС не треба да се бави Вучићем обезбедио је подршку режимских медија, а обећањем да ће свим општинским одборима бити дозвољено да формирају владајуће коалиције са СНС освојио је симпатије похлепника из свог интересног удружења. Без по муке, Шутановац је освојио дупло више гласова него сви остали кандидати заједно.
У каквом стању је ДС добро илуструје чињеница да је на 120 бирачких места гласало тек нешто више 8.000 њених чланова, дакле око 70 у свакој општини. У Новом Саду је тек око 400 чланова ДС искористило право гласа, а сигурно има више оних који су се удомили у СНС-у.
– На изборима за председника Демократске странке од Шутановца више гласова могао је да освоји само Вучић, а у таквој странци мени није место – изјавио је Милутин Ђурић, један од бивши демократа из Опова.
– Објављујем да после 26 година чланства у ДС-у, напуштам ту странку јер не видим никакву перспективу странке на челу са новим председником Драганом Шутановцем – навео је адвокат Лука Аћимовић у огласу који је објавио у „Вечерњим новостима“.
Јелена Беба Балашевић на друштвеним мрежама објаснила је „личне разлоге“ због којих је, на дан унутарстраначких избора, напустила ДС.
– Мој први лични разлог је утисак да се све то око бирања новог руководства морало уприличити непосредно након очитог дебакла на изборима, без давања шансе мешетарима и лобистима да се организују и онда вишемесечно гложе око тога да ли сад за лидера треба изабрати неког ко је странку први начео, неког ко је странку опасно срозао или неког ко ће странку до краја дотући. Да не буде забуне, нисам имала свог фаворита. Напротив. Схватила сам да уопште није важно ко нам је будући председник, него ко су нам све бивши гласачи. А то су, углавном, сви моји пријатељи. Људи које срећем. Обесхрабрени. Изневерени. Поражени. Много их је, нажалост – написала је ћерка Ђорђа Балашевића, истичући и кајање што је „на талон ставила своје презиме“ и што је свог оца убедила да „поново јавно подржи причу у коју се први разочарао“.
Амир Бислими, кога је Пајтић пре годину и по дана поставио на место директора ДС-а, изнео је конкретније разлоге за исчлањење.
– У ДС сам ушао кад је било најтеже, никада од ње ништа нисам добио, нисам на њој паразитирао као неки, већ сам само помагао да наша странка стане на ноге после Голготе коју је прошла. Ушао сам у странку Зорана Ђинђића, поносан што се у време мог учлањења на њеном челу налазио професор Бојан Пајтић. Данас се на челу ДС-а налази човек кога називају „славуј са пашњака“ и „Шуле“, човек који је продао кума Бориса Тадића, коме је дужнији од свих демократа заједно, а да није трепнуо. То ме упућује на помисао да ће исто учинити и са ДС-ом првом згодном приликом, о чему говори и његов став да не треба да будемо „уа Вучић“ странка и да одборима треба дати слободу да на локалном нивоу улазе у коалицију са ким год хоће; читај – са СНС-ом. Позиција председника странке је сјајно место да избегнеш кривичну одговорност, а Шулету је у току суђење. Лобирао је Шуле за рушење Тадића, убрзо потом против Ђиласа, а сада против Пајтића. Балша (Божовић), који је на изборима за градски одбор победио Шулета, једнако је кум, тј. кумче, који је с њим рушио све, од кума Тадића и Ђиласа, до Пајтића, крчећи себи и Шулету пут. Зато напуштам Демократску странку, она више није странка Виде Огњеновић, Борислава Пекића, Зорана Ђинђића… – објаснио је Бислими.
И, није се на томе задржао. У полемици на Твитеру, на тему Шутановчевих „Сантони“ ципела, „Богнер“ поло мајица, „Хублот“ и „Вачерон Константин“ сатова, Бислими је нагласио да нема проблем с тим што неко то носи „кад покаже фискални рачун, али кад имаш плату 700 евра и ове скупе ствари, па нисмо овце…“
Ни у империји „славуја с пашњака“ нису сви овце. Одмах су узвратили ударац Бислимију, прозивајући га због куповине 3.000 обичних фасцикли по необичној цени од четири евра по примерку, чиме је ДС задужена да плати чак 1.522.800 динара. Бивши директор странке тражио је да се објави ко је потписао набуџени рачун и време кад је обављена та куповина. Шутановчеви опоненти тврдили су да је спорни уговор потписан 2012. године и да је тада за финансије у ДС-у била задужена Тамара Трипић, која је направила дуг од чак 4,5 милиона евра, а сада је изабрана за потпредседницу странке.
Шутановцу се није обрадовао ни Драгољуб Мићуновић, први председник ДС-а. То и не чуди, пошто је он све своје наследнике дочекивао на исти начин. За Зорана Ђинђића је тврдио да је лопов који му је украо факс-машине. За Тадића је тврдио да је коњ, а за Ђиласа – слабић због кога ће се наставити осипање чланства. Пајтића је сматрао наивцем који своје илузије жели да реализује у пракси. Мудри Мићуновић и сада тачно тврди да је Демократској странци потребно ново лице, а да Шутановац то није. С том оценом слаже се и Пајтић.
– Чланство ДС донело је одлуку да странку воде Шуле, Кена и Балша, одуставши од вишедеценијске предности коју је, у односу на друге организаије, имала – навео је Пајтић, објашњавајући зашто се повлачи с места председника Посланичког клуба ДС-а у Скупштини Србије.
Но, Пајтић се, засад, није оглашавао поводом гласина да припрема оснивање „Демократске странке Војводине“. С обзиром да је десетак година провео у покрајинској власти, а да јужно од Дунава нема никакав политички утицај, логично би било да Пајтић заиста отцепи своје парче Демократске странке, рано му је за пензију.
Шутановац има само један начин да утврди ауторитет у странци – да се кандидује на председничким изборима и освоји више од милион гласова. Припремајући терен за ту акцију већ је обавестио Сашу Јанковића да не рачуна на подршку ДС-а. Ни Вук Јеремић, ако се прихвати кандидатуре, не може да очекује пружену руку Шутановца.
– Вуку Јеремићу је лакше да постане генсек УН, него потпредседник ДС-а. Па се ви играјте с нама – Јеремићу се јавно наругао Балша Божовић, шеф београдских демократа и Шутановчево најдраже кумче.
Окружен доказаним губитницима, као што су Бранислав Лечић и Нада Колунџија, Шутановац ће бити последњи Вучићев председник ДС-а. После првих следећих парламентарних избора, кад ДС падне испод цензуса, дефинитивно ће се завршити тужна прича о некада великој и значајној странци. Ко последњи буде напуштао ДС, мораће да обави само још један задатак – да искључи Мићуна и гаме овер.
Демократску странку Србије Вучић је разбијао много лакше и тише, отимајући део по део. Као Тадић у ДС-у, тако је и Војислав Коштуница свесрдно помогао Вучићу да уништи ДСС. Са истанчаним осећајем за самоуништење, Коштуница је 2012. подржао Томислава Николића у другом кругу председничких избора, чиме је пресудно утицао на успон напредњака на власт. Две године касније ДСС је пала испод цензуса, Коштуница се повукао из политике, остављајући странку в.д. председнику Александру Поповићу.
Још у време владавине коалиције ДС-ДСС, Поповић је показао ко је и какав је. Јавно је горљиво подржавао Коштуничину одлуку да „врати мандат народу“, тајно га је називао „амишом који нема појма о реалној политици“. За ово друго, показало се, био је у праву. Поповић је задржао добре пословне контакте с колегама из ДС-а, а онда их је проширио и на СНС. За шест месеци управљања ДСС-ом, донео је неколико одлука које су странку скупо коштале. Председништво ДСС-а, на телефонској седници, да се не зна ко је како гласао, донело је одлуку о уласку у власт са СНС-ом у Београду. Поповић је Андреју Младеновића гурнуо Вучићу у наручје, а касније, кад је то проблематизовано пред страначким органима, страсно га је оговарао и вређао због те издаје.
Поповић није хтео да буде фронтмен, па је опортунистичка струја вучићеваца подржала избор Санде Рашковић-Ивић за председника странке. Иако је мужевнија од Поповића, сматрали су да ће с њом лако манипулисати. Нису погрешили. Поповић је креирао потезе, а спроводили су их председник Извршног одбора и актуелни посланик Дејан Шулкић и председник београдског одбора Урош Јанковић. Да не буде грешке, мешетарење је контролисао пензионер Драган Маршићанин, коме је странка иплаћивала хонорар од хиљаду евра да ровари против ње.
Проблем је настао кад је Санда Рашковић-Ивић затражила да београдски одбор ДСС напусти власт у Београду. Вучићевци су одговорили захтевом за њену смену с места председника странке. Пуч је пропао, па је Младеновић са својим партнерима напустио ДСС, али остали су многи његови ментални двојници, попут Борка Илића и Мишка Петковића, који су били у коалицији са СНС-ом у Новом Саду, односно Чачку. Рашковићка је пропустила прилику да очисти странку, али успела је да је врати у парламент. Од тога ни она, ни ДСС неће имати никакву корист, али хоће Александар Вучић.
Бизнис-фракција ДСС-а, предвођена Поповићем и Маршићанином, на новој фантомској седници Председништва легализовала је коалицију са СНС-ом у београдским општинама Вождовац и Врачар. Рашковић-Ивић је поднела оставку и за в.д. председника овластила Маршићанина. Тада креће хајка на све неподобне, прво на Драгану Трифковић, а затим и на Марка Јакшића и Славишу Ристића, првоборце ДСС-а с Косова и Метохије.
– Демократска странка Србије је током предизборне кампање жестоко осуђивала пројекат „Београд на води“, што се и одразило на резултате избора у централним београдским општинама, ипак све то није сметало врху странке да са онима који су покрали изборе и продали Косово и Метохију уђе у коалицију. Од седам потпредседника странке, њих пет је искључиво за колаборацију са СНС-ом, а од 20 чланова Председништва само њих четворо је против непринципијелних коалиција са актуелним режимом. Издајничким „Бриселским споразумом“ режим Александра Вучића је поништио све резултате политичке борбе за голи опстанак Срба, пре свега на северу Косова и Метохије. Ипак, ДСС се одлучила да буде привезак СНС-а. Милош Јовановић, потпредседник са перспективом да буде нови председник ДСС-а, има кудикамо ближе политичке ставове Српској напредној странци него, рецимо, Дверима, с којима је ДСС у коалицији. Милош каже да у Србији постоји слобода штампе, а сви они који критикују Вучића раде у интересу Запада. Његови највећи противници су Ђорђе Вукадиновић, Драгана Трифковић и Покрајински одбор ДСС за Косово и Метохију. Ако нисмо успели да спречимо Вучића да прода Косово, оправдано смо му наметнули жиг издајника. А, данас ДСС-ом управљају његови експоненти, попут Александра Поповића, који је можда и због тога добио понуду да постане министар у Вучићевој влади – тврди Марко Јакшић, некадашњи потпредседник ДСС-а и члан Главног одбора те странке од њеног оснивања.
Серијом интрига и сплетки, Вучић је освојио остатке ДСС-а. Последњем Коштуничином наследнику Милошу Јовановићу, Александру Поповићу, Драгану Маршићанину и осталим опортунистима рок трајања ће истећи на следећим изборима, а тада ће нестати и ДСС.
Таква судбина већ је задесила и Социјалистичку партију Србије, коју у животу одржава само још Ивица Дачић. Кад га Вучић пусти низ Миљацку, а то мора да се деси кад-тад, у СПС-у неће остати нико. Бившу Милошевићеву партију одавно су напустили сви поштени и морални левичари. Уз Дачића су остали доказани мафијаши и контроверзни бизнисмени, који политичке ставове граде на основу процене колику провизују могу да добију и колико година робије да избегну. Наравно, чим њихов тренутни председник зглајза, они ће претрчати у табор јачег, дакле код Вучића. Александар Антић је то већ урадио, а дојучерашња потпредседница СПС-а Дијана Вукомановић отворено се нуди. Кад се Вучић поредио са маршалом Титом, часна Дијана му се препоручила Балашевићевим старим стиховима „рачунајте на нас“.
Да ли због тога или због физичких обрачуна с Дачићевом љубимицом Иваном Петровић, Дијана је морала да лети из партије. За разлику од ње, која је то урадила својевољно, Ненад Боровчанин је најурен. Одлуку о његовом избацивању из СПС-а потписао је Миљкан Карличић, председник Статутарне комисије. Врхунски спортиста, шампион у боксу, квари углед и достојанство партије, закључила је Комисија.
О каквом угледу се ради најбоље илуструје пример Миљкана Карличића, који је пажњу јавности први пут привукао 1998. године, кад је, као помоћник тадашњег министра против информисања Александра Вучића, донео решење о забрани рада и пленидби имовине „Дневног телеграфа“. На Карличићев позив реаговала је полиција, избацила Славка Ћурувију и новинаре из редакције и омогућила приватним горилама да промене браве и поставе страже испред улаза у новине. Данас је Карличић угледни адвокат, чија канцеларија се налази на трећем спрату зграде на Студентском тргу 15. На спрату испод њега налази се седиште СПС-а, а у приземљу је ноћни клуб „Ванила“, чији власник је Дарко Шарић. Угледу партије, Дачића и Карличића не сметају Банана, Шарићи, Лазаревић, Вукић и слични типови, али непожељан је Боровчанин.
– У СПС сам се учланио на позив Дачића, који сам прихватио јер сам левичар. Изражавао само своје слободно мишљење на друштвеним мрежама, а то је засметало полтронима који позиције користе за лично богаћење. Сада ми остаје да сажаљевам једног „певача“ – објаснио је Боровчанин.
У Вучићевом једнопартијском плурализму значајно место заузима и омиљени опозиционар свих диктатора Војислав Шешељ. Потпуну идилу, засад, квари само покрет „Доста је било“. Вучић није успео да медијском сатанизацијом уништи Сашу Радуловића, али сигурно неће одустати од те намере.
Предраг Поповић, Таблоид
фото: Миха Крофел, Србија данас
