После пада комунизма, омладина масовно почиње да прихвата западне вредности. Међу њима, и незаобилазна „Ноћ вештица“ постаје веома популарна. Ипак, услед пасивности националних институција (за разлику од Русије нпр.) да се стварањем грађанског друштва изгради и нови дух поникао на вековној традицији, и деценијског васпитања на тековинама богоборства и незаинтересованости за сопствену културу, кривца не смемо тражити у самој омладини.
Из поменутих разлога, народ који је вековима давао угоднике Божије, уместо да се врати на стање пре 1945. године, антитеистички поглед на свет мења новим духовним трулежом са запада као своју нову културу. Неприхватањем плодова те културе, добровољно постајемо заостали, чак непожељни и нетолерантни. Ради се тек о „маскенбалу“ и „проводу“. Но, о томе нешто касније.
Иако овакви „празници“ немају ништа заједничко са Православљем, већина Срба, који себе бар формално сматрају православцима, прихвата их једнако као они који се не изјашњавају тако. Услед одсуства литургијског живота и преиспитивања, често учествујемо у разним „проводима“ и „весељима“, а да се и не запитамо колико су и да ли су у складу са нашом вером.
Да се ипак не ради само о „маскенбалу“, говори то да је Ноћ вештица изворно пагански обичај. Стари Келти, на овај дан славили су Нову годину, за коју су сматрали да се као и све живо, рађа из мрака и смрти. Кнез смрти (у православљу Кнез овога света) дозвољавао би душама мртвих да посећују своје домове, па одатле и традиција маскирања у костуре, духове, зомбије. Душе мртвих које долазе у посету требало је нахранити како не би били кажњени, па су се свим посетиоцима давали слаткиши.
После крштења Келта, Црква (још увек јединствена) настојала је да овај празник прилагоди Хришћанству, па га проглашава за Ноћ Свих Светих (Ноћ вештица – Halloween, Ноћ Свих Светих – All Hallows’ Eve). Само они који су се противили крштавању, наставили су да прослављају Ноћ вештица, задржавајући окултне обичаје. Стога, прошење слаткиша по кућама и „безазлено“ маскирање јесу последица овог, у сржи анти-хришћанског, начина прослављања 31. октобра.
Због свега тога не смемо бити равнодушни на уплив туђинске културе, јер нам и Јеванђеље налаже да не можемо “служити и Богу и Мамону“ (Мт. 6, 24). Не смемо окренути главу и прихватити то као нешто незаобилазно, или још горе, схватити све само као забаву. Зато помолимо се светом Луки и светом Петру Цетињском да нашу једнокрвну и једноверну браћу и сестре приведу и преведу на прави пут.
Зато, уместо да „угасимо ватру на домаћем огњишту“, тога дана упалимо кандило пред славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо другачији, да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од Лукавога.
Свети Николај Жички и Охридски
Основни проблем је што Српска Православна Црква не врши службу на српском језику, већ на неком црквенословенском или слично томе што народ и омладина не разумеју. Када је Вук Караџић превео на српски Свето Писмо да би народ разумео хтели су да га разапну ? Идиотизам зар не. Наша црква не жели реформе.Католичка црква је у почетку службу вршила на Латинском језику. Данас нпр. у Хрватској Католичка црква врши службу на Хрватском језику да је разуме њен народ. Најлакше је све проблеме свалити на комунисте.Наша црква не жели никакве реформе да врши ( нпр. календар, одбацила све предлоге) и зато неминовно се затире и она а богами и наш народ је на путу затирања.Каква имена дајемо нашој деци.Више се не рађају Живке,Милоради,Миодрази, Светолици,Живојини.Сами затиремо своје име не треба нам нико други. Шта је поводом овога урадила наша Црква ?