Поред очигледних аспеката глобалистичког ширења у Русији, као што су гео-политика и економија, постоји свакако и аспект културолошког ширења.
Треба напоменути да глобалисти користе “меку моћ” као једну од кључних компоненти хибридног рата. Манипулација свешћу променом културног кода је основни изазов за државе, чије се друштво разликује од западног. У суштини, формира се предаторски фронт културе, који промовише цинизам и пљување на све идеале и принципе. На овакав начин, преовлађујућа постмодерна западна “култура” представља, у суштини, основни проблем.
Нема смисла да се описује све што се дешава у оквиру културне политике у Русији данас. Боље је запитати се и искрено одговорити на питање: ко, односно, шта може да израсте засновано на Холивуду, хипстерској недовршеној уметности и дегенеративном “музичком окружењу”?
Ако Русија намерава да настави да постоји као велика сила, као Империја (а то је једина могућа варијанта њеног постојања), она треба системски да се ангажује на плану културне политике. Овде ћемо покушати да понудимо визију културне политике, коју диктира дух Русије и Евроазије, као цивилизације. Ово није готов рецепт, већ позив на отворену расправу.
Против постмодерног света
Главна карактеристика културе Русије и Евроазије треба да буде, у основи, конзерватизам појмова, међутим, не само као очување и чување прошлости, већ као органски и динамички систем. То значи потпуно одбацивање уласка руске културе у глобално “отворено друштво.” Ми се препознајемо као непријатељи отвореног друштва и поносно изјављујемо: глобализам – то је непријатељ. Требало би да се говори о културној аутархији, културном суверенитету Русије и Евроазије. Држава треба да држи под посебном контролом све области културе и важно је да се овим питањима баве људи који знају.
Цветајућа сложеност као основа културне политике
Евроазијску империју насељавају многе етничке групе. Неопходно је препознати апсолутну вредност њихових органских култура. Све што је могуће да се одржи или врати, треба вратити. Култура сваке етничке групе је од непроцењиве вредности за државу. Њен нестанак је највећа трагедија.
Византизам и нови велики стил
Језгро цветајуће сложености империје је свакако култура руског народа. У свом највећем испољавању, ова култура представља спој византијских принципа и руских народних елемената. Када кажемо “руска култура”,ми подразумевамо, или би требало да подразумевамо управо то. Управо стваралачки појмови стилистике Византије и московске Русије морају да формирају основу за велики стил будућности Русије. Велики стил не претпоставља камен као једини материјал. Филозоф Александар Дугин, у својој књизи “Радикални субјект и његов двојник” пише:
“Ми смо представници цивилизације дрвета и зато се наше свођење свега на рунски ниво деконструкције, у писму може назвати reductio ad arborem – редукција до нивоа дрвета. И када будемо у стању да неке појаве, као на пример феномен смрти, о коме ћемо сада да разговарамо, сведемо до извора који воде ка дрвету, тада ћемо се приближити оном значењу извора, који се рађа у том првобитном семантичком простору.”
Дрво, како му следује, треба да буде враћено. Ово је тим пре битно, ако се осврнемо на сељачку аутархију и де-урбанизацију у којој дрво добија нову актуелност.
Вeлика степа
Степска култура је можда највише погрешно тумачена и неправедно заборављена у Русији као саставни део руског живота. А ,управо је она, као што су писали евроазијски филозофи, одиграла кључну улогу у стварању симфонијскоглика руског народа. Туранска култура мора да се очисти од евроцентристичке расистичке клевете и да се врати руском народу и свим народима Русије и Евроазије као саставни део нашег заједничког наслеђа. Требало би да будемо поносни на све оно што смо наследили, не само из грчких и словенских култура, већ и на све што смо наследили од степске културе. Свест о дужности и части, величанствени идеали народа дуге памети никада нису изневерили носиоце културе Велике степе.
Оснивач Евроазијатства Николај Трубецској је писао следеће о утицају туранске културе на руску:
“Резимирајући све што је речено о улози туранског етно-психолошког обележја у руском националном карактеру, може се рећи да је у целини та улога била позитивна. Мана је била превелика спорост и неактивност у теоријском размишљању.Тог недостатка се требало ослободити, али наравно, без жртвовања свих позитивних аспеката руског националног типа, које су биле производ слагања Источног словенства са Туранством. Видети у туранском утицају само негативне особине – незахвално је и са лошом намером. Имамо право да будемо поносни на наше претке Туранаце, и то ништра мање него на словенске претке и дугујемо захвалност и једнима и другима. Свест о сопственој припадности не само аријевском, већ и туранском психолошком типу је неопходна сваком Русу, који тежи ка личној и националној самосвести”.
Масовна култура и култура елите
Наравно, треба констатовати да се култура увек делила на културу народа и културу елите. Међутим, у премодерним друштву, била су то два слична дела једне исте културе, која су се разликовала само у неким од елемената. Може се говорити о саборности руске културе премодерне епохе. Са модернизацијом Русије, почев од Петра Великог, започето је раслојавање културе маса и културе елите, која је почела да се “германизује”, да постаје прозападна, и тако даље. Руска културна политика треба да настоји да врати холизам, јединство културног поља народа и елите. Требало би да се говори о новом јединству руске културе.
Естетска диктатура. Разумети Константина Леонтјева
Велики руски мислилац Константин Леонтјев је предложио естетику као критеријум оцене. Првенствено, то значи да прагматизам и “здрав разум” као конструкт Модерне одлази у други план у односу на естетску страну. Такозвани “здрав разум” донео је Европског човека из пространства велике уметности и традиције у затворену комору канцеларије и у тржни центар.
Постмодерна – то нису само трговачки центри са бесконачним бројем вишеспраних атријума, пословне зграде. То је нешто озбиљније – људско разарање, методички рангирано под притиском “зидова који падају и зидова који долазе и дезоријентација због сложених просторних деформација.
Човек на физичком нивоу осећа “своју расчлањеност на детаље”, а тек потом, у сâмој згради пред великим телевизијским екранима са “гламурозним” видео спотовима, поп-дивама и рекламама, долази до његовог педантног склапања. Или, изолован од свих у малој канцеларији са специфично белим зидовима и, опет, закривљеном простору, он губи контакт са спољним светом и урања у ситнице свог рутинског живота, и било би добро да му тамо нико не смета, не изазива да се његово ‘Ја’ повлачи. У овом тренутку, и оно мало што је остало од човека — нестаје.
Трагични пут, који, је прошао човек Запада од Cogito ergo sum до садашњег стања потпуног распада је очигледан.У културној политици државе као основи у систему процене, треба узети у обзир естетски критеријуми.
Шта год да је у питању – архитектура, скулптура, сликарство, музика, биоскоп, позориште, итд – све мора да пролази најстрожију естетску цензуру. Вреди напоменути да је масовна култура, наравно, производ друге врсте у односу на нашу елитистичку. На пример, филм “за све”, са естетског становишта, првенствено треба да садржи основне вредности наше цивилизације: религије, државе, породице, патриотизма, војне службе. А више елитне културе, према рећима Константина Леонтјева:
ʺНе сматрајући да сам обавезан да прочитам све ново што се пише у свету, налазећи да да не само што то није корисно, већ и изузетно штетно, ја чак имам варварску храброст да се надам да ће човечанство временом доћи до рационалног и научног до чега је, кажу, дошао калиф Омар емпиријским и мистичним путем, до спаљивања већине безбојних и не-оригиналних књига. Ја дозвољаван себи наду да ће бити успостављена нова друштва за пречишћавање менталног ваздуха, филозофско – естетску цензуру, која ће са већим задовољством пружити шансу најстрашнијим књигама (строго ограничавајући њихову дистрибуцију) од онога што је безбојно и без карактера.ʺ
Нека овај критеријум буде универзалан за целу културну политику. Ефекат такве цензуре биће изразит, као и ревитализација њеног утицаја на умове.
Сумирајући горе речено можемо да констатујемо да, ако желимо да преживимо као народ, ми хитно морамо да предузмемо све мере за очување културе у Русији. С тим, што треба имати у виду да културна политика треба да буде усклађена са политиком образовања. Потребна је доследност и разумевање онога што се ради у сви овим областима. У супротном, чак и најмодерније опремљена војска неће спасити земљу, јер ће генерацији која је одгајана на модерној “култури,” одбрана Домовина бити туђа.
Антон Брјуков, Катехон
