Српска дипломатија више не постоји, постоје још само наша запуштена дипломатско конзуларна представништа у свету којима харају лопови, сецикесе и проститутке, сви одреда одани најнижим страстима. Међу њима се најбоље сналазе добро плаћени двоструки и троструки шпијуни, бахати синови и кћери српских политичара и њихове родбине, и финансијски мешетари добро повезани са мафијом.

Српска дипломатија нема чиме да се подичи већ годинама. Али, има чега да се постиди. Недавно је допринос овом суморном стању дао и амбасадор Србије у Сједињеним Америчким Државама, Ђерђ Матковић, када је на трибини у Чикагу, говорећи о односима Србије и Русије, изјавио да „…председник Руске федерације, Владимир Путин има велики его, да жели да буде владар света и да Русија поново постане велика суперсила“.

Та изјава била је повод за велики текст у угледном америчком листу „Чикаго марун“, након чега је министар спољних послова Ивица Дачић хитро интервенисао те је цео случај убрзо заташкан. Министарство спољних послова Руске федерације није званично реаговало, али јесу поједини руски медији (вест је пренела и руска државна новинска агенција Итер Тас). Ипак, да ствар не би отишла далеко и да не би дошло до великих негодовања у Србији, потрудила се и професорка Нада Петковић из Чикага, која је била модератор трибине одржане на Институту за политику при Чикашком универзитету 3. октобра ове године. Чудно, али, тонски запис са трибине више не постоји (а професорка Петковић тврди да није ни снимана, што је мало вероватно).

Министар спољних послова Србије Ивица Дачић се накнадно оградио од излагања Ђерђа Матковића, истичући да она не изражава званичне ставове Србије, али, Матковић после свега није позван ни на консултације.

Да невоља буде већа, спорно Матковићево излагање десило се пред пуном салом слушалаца, углавном студената Универзитета, као и предавача и других чланова универзитетске заједнице града Чикага. У публици је био и један број припадника америчке обавештајне заједнице. Питања из публике упућена Матковићу тицала су се политичке платформе премијера Александра Вучића и односа Србије са Русијом. Одговори су били веома угодни за антируски наштимоване слушаоце. Како оне из академске, тако и за оне из обавештајне заједнице. Овде је важно знати да је Ђерђ Матковић, иначе бивши саветник за спољну политику Александра Вучића, на место амбасадора у Вашингтону дошао годину дана након што је са тог места опозван дотадашњи амбасадор Владимир Петровић, који је такође нанео велике штете Србији током свог манадата.

Матковићева радна биографија није позната јавности, зна се само да је већ раније службовао у САД, али и у Канади и Зимбабвеу.

Мада је један од најблискијих Вучићевих људи, о њиховом међусобном односу се такође скоро ништа не зна. Ипак, једно необично сведочанство о њиховом „заједништву“ постоји: једног викенда у децембру месецу 2013. године (била је недеља, нешто пре 8 сати ујутро!), десило се да су се помоћни службеник у Влади Србије и један полицајац-чувар, скоро сударили са Ђерђом Матковићем и Александром Вучићем у једној од помоћних просторија (тоалету). Сведок овог „судара“ тврди да се не зна коме је било непријатније те да је остало отворено питање шта су Матковић и Вучић радили у недоба, у просторији где би то човек најмање очекивао.

Мада је тај детаљ скоро заборављен, Ђерђ Матковић је био још 2006. године, заменик генералног секретара Министарства спољних послова, у време кад је Вук Драшковић био шеф дипломатије. Кад га је Вучић „узео под своје“, првобитно је планирао да га постави за амбасадора у Уједињеним Арапским Емиратима. Један службеник немачке амбасаде у Београду, својевремено је овако оценио Матковића: „Више је бирократски тип, а и нема искуства у јавним наступима, што у јавном послу није предност“.

Но, најважнији детаљ везан за Ђерђа Матковића свакако је његово врбовање за интересе САД и НАТО пакта које се десило те 2006. године, у време када је службовао код Драшковића. У време кад је био први саветник амбасаде у САД, Ђерђ Матковић је постао човек од највећег поверење а америчкој администрацији. Од тада па до данас, ретким јавним и бројним „затвореним“ наступима, ради као неформални „координатор“ такозване северноатланске алијансе и САД, задужен, наравно, за Србију.

Колико је оваквих људи на служби у Министарству спољних послова, и како је могуће да Матковић остане на месту амбасадора у САД, мада је и сам министар спољних послова Дачић рекао да „…његови ставови не одражавају ставови ове званичне Србије“? Да ли је Ђерђ матковић „Вучићев амбасадор“ и да ли се српске дипломате данас деле на „Томине и Дачићеве“, са једне стране, и „Вучићеве“ са друге? Све говори да је баш тако!

На жалост, на сцени су и велике „династије“ у српској дипломатији, па је тако недавно син амбасадора Србије у Паризу Рајка Ристића, Стефан Ристић, послат је на службу у Шангај, у Кину, на позицију вицеконзула, где одлази из Одељења за суседне земље Министарства спољних послова. У МИП-у су се поједини запитали, какве везе суседне земље имају са Кином, није познато, и какав допринос можемо очекивати од човека коме је ово прва служба у неком од дипломатско-конзуларних представништава? Стефановог оца, Рајка Ристића, колеге дипломате памте по томе што је потрошио ни мање ни више него 20.000 евра за Дан државности Србије, славећи као да је Султан од Брунеја. Касније се правдао да су донатори обезбедили новац, али није казао ко су биле те „мецене“. У Паризу, такође у нашој амбасади, ради и ћерка Светка Ковача, бившег директора Војнобезбедносне агенције.

Доказ о династичким амбицијама у српској дипломатији, дао је и Вељко Одаловић, који је свог сина Угљешу уписао у Дипломатску академију и већ му обезбедио и праксу и пролаз према високој дипломатији, мада је још увек „мали од палубе“ и нема представу шта је уопште дипломатија. Узгред, треба рећи да је Угљеша Одаловић претходно завршио некакав „менаџмент у спорту“, запослио се у „Србијагасу“, а онда на предлог тог јавног предузећа постао полазник Академије. Има ставку у биографији коју други кандидати немају – син је генералног секретара МСП Вељка Одаловић. Дакле, сви путеви су му отворени!

Чак је и Сања Шајн, иначе свршени угоститељски радник, али и ћерка председника Ромске партије Срђана Шајна, запослена у Амбасади Србије у Бечу као аташе за културу и медије, мада се сви запослени у амбасади у Бечу слажу каже да она не задовољава ни елементарне критеријуме да обавља овај посао.

Интригантан је и случај Дамјана Јовића, некада запосленог у Председништву Србије, иначе интимног пријатеља шефа Канцеларије за КиМ Марка Ђурића. Јовић је и данас његов заменик. У Ђурићево „наручје“, пао је са места помоћника министра спољних послова за билатералу, где је примљен без икаквог искуства. Препорука му је била што је син директорке Српског културног центра у Паризу.

Париза се докопала и Маја Раковић кума некадашњег шефа дипломатије Вука Јеремића. Својевремено је била запослена у Министарству културе, одакле је захваљујући споразуму о преузимању прешла у МСП. Убрзо је послата у Амбасаду у Паризу, где је и данас. У дипломатији су и деца некадашњег саветника Војислава Коштунице, Слободана Самарџића, а Дејан Шаховић, некадашњи амбасадор у Њујорку, Женеви и Будимпешти, запослио је у МСП-у у време Вука Јеремића свог брата Ивана Шаховића.

Српска дипломатија постала је скоро породични посао, па је то тако схватио и амбасадор у Будимпешти Раде Дробац који је запослио у Министарству свога сина, а ћерка некадашњег градоначелника Крагујевца и председника странке Заједно за Шумадију Верољуба Стевановића, Јелена Плакаловић, годинама је била у конзулату у Њујорку.

Има ту и блиске родбине „старе гарде“, па је Петар Вицо, братанац Ратомира Вица, некадашње Милошевићеве перјанице, свој дипломатски успон почео као шеф кабинета бившег министра спољних послова Ивана Мркића.

Очито, академске препоруке за улазак у српску дипломатску службу, више никоме нису потребне, није битно да ли и који језик неко говори, па чак ни то да ли има адекватан психолошки профил за бављење овако деликатним послом. Битно је да има свога утицајног родитеља, ујака, стрица, или љубавника, као што то имају бројне проститутке које данас штиклом и високо дигнутим ногама отварају сва врата у Влади Србије, а некако најлакше баш у Министарству спољних послова.

мајор Горан Митровић, Таблоид