Од 2012. власти у Србији најављују арапске инвестиције вриједне 15 милијарди еура, а укњижено је свега пар стотина милиона.
Приче о баснословним арапским улагањима у Србију ушле су у пету годину, а у међувремену званични подаци говоре тек о укњижених пар стотина милиона од потенцијалних петнаестак милијарди евра, најављених у громогласно обећаваним пројектима.
Истовремено, арапске инвестиције у Србији – углавном из Уједињених Арапских Емирата, прате бројне контроверзе. Засад се прижељкиване милијарде из УАЕ више своде на политичко-популистичку еуфорију него ли на мерљиву и уверљиву економију, али су пројекти зато све чешће изложени критици или сумњама у њихову најављену и коначну реализацију.
Улога Мохамеда Дахлана
У августу 2014. Миддле Еаст Еyе објавио је да “иза великих улагања стоји сумњива личност – прогнани палестински моћник Мохаммед Дахлан”.
“За њега се каже да је у центру мреже која олакшава комуникацију између УАЕ те америчких и израелских обавештајних фигура, док истовремено помаже корумпиране инвестиције Емирата у Србији, које пуне џепове србијанским политичким лидерима”.
Према писању МЕЕ, “принц Абу Дхабија Мохаммед бин Заyед ал-Нахyан оптужен је да делује као посредник за Америку и Израел у Источној Европи, док, такође, покушава да искористи слабо регулисано србијанско тржиште оружја како би дистрибуирао оружје широм Блиског истока”.
Причу занимљивијом чини чињеница да је Мохаммеда Дахлана председник Србије Томислав Николић, указом од 14. марта 2013, одлковао Орденом српске заставе другог степена “због развијања и учвршћивања односа Србије и Уједињених Арапских Емирата”.
Једна од кључних примедби и необорив аргумент јесте да међудржавни споразум Србије и Уједињених Арапских Емирата (УАЕ) искључује конкуренцију и директним преговорима чини повлашћеним улагаче из Емирата.
Капитални пројекти
У широкој лепези најављених и започетих инвестиција издваја се капитални пројекат – Београд на води (БНВ), чија је укупна вредност процењена на 3,5 милијарде евра. Уговор су 26. априла 2015. потписале Влада Србије и Еагле Хиллс Пропертиес (ЕХП), као фирма ћерка компаније из УАЕ. Предузеће ЕХП у Агенцији за привредне регистре Србије (АПР) води се као друштво са ограниченом одговорношћу, а уписани капитал је – 100 динара. Исти статус – Д.о.о, има и предузеће Београд на води, које води цео истоимени пројекат, али са укњиженим капиталом од милион динара – што чини 32 посто улога Србије, те докапитализованим сумама већинског власника из УАЕ, уз последњу уплату од 20 милиона евра у динарској противвредности.
Београдски градоначелник Синиша Мали тврди да је од предвиђених 300 милиона евра партнер из Емирата до сада уложио 43 милиона.
Влада Србије, која ће бити власник трећине капитала БНВ, а арапски партнер 68 посто, прогласила је Београд на води пројектом од националног значаја и најавила како ће “значајно да покрене српску привреду и упосли грађевинску индустрију”.
Како је предвиђено, реализација пројекта трајаће максимално 30 година, али би прва половина посла морала бити завршена у прве две деценије.
Случај Ал Рафавед
Са капиталом од само 10 милиона динара (Србија уложила 20 посто, Ал Раwафед 80 посто) основано је заједничко друштво Ал Раwафед ДОО (АР), које треба да инвестира 140 милиона евра у наредних четири године кредитирањем, односно улагањем, али без пенала ако то и не уради.
Емираћани су купили у Бачком Сивцу 2.215 хектара пољопривредног земљишта за 15,5 милиона евра, у Новој Гајдобри 413 хектара за 4,1 милион евра, у Бачу 108 хектара са опремом за 1,1 милион евра и у Сонти систем за наводњавање, плативши само 39.000 евра.
Консултант за страна улагања Милан Р. Ковачевић израчунао је да је све то купљено по просечној цени од 70 центи до једног евра по квадратном метру земљишта.
Поред тих купљених 2.736 хектара земљишта, Србија се обавезала и да изда у дугорочни закуп на 20 година, са могућношћу продужења на додатне, парцеле у неколико места. Закупнина је 250 евра за првих 10 година, а у наредном периоду се може ревалоризовати највише до 370 евра.
У заједничкој фирми АР учествује и Министарство одбране са Војном установом Моровић, дајући на коришћење и обраду 3.535 хектара земљишта са системом за наводњавање и опремом у Бачкој и Новој Паланци, Младенову, Обровцу и Товаришеву. Уговорено је да ће од остварене добити 20 посто припасти Моровићу током дугих 30 година са уговореним даљим продужењем тог рока.
“Ово је пример штетног давања добара од општег интереса и неоправданог улагања државе, без транспарентне анализе ефеката и уз вероватно врло лош принос и повраћај”, тврди Ковачевић.
Такође, Еагле Хиллс ће позајамити Србији до 90 милиона евра за пресељење железничких објеката на простору такозваног савског амфитеатра предвиђеног за комплекс БНВ, а зајам ове фирме од 40 милиона намењен је за завршетак експропријације. Управо су однос уложеног капитала кроз вредност земљишта и припреме инфраструктуре за пројекат БНВ једна од лоших страна на коју указују критичари овог пројекта – да ће “арапска страна уложити 150 милиона евра и додати још толико милиона позајмице” за пројекат БНВ.
Продаја пословно-стамбеног простора у БНВ, тврди министарка саобраћаја и грађевинарства у Влади Србије Зорана Михајловић, неће бити пословни ризик српске стране ако се нешто не прода.
“Београд неће сносити ризик ако нешто остане непродато, али таквог ризика по свим анализама – нема”, тврди Михајловић.
Пројектом је предвиђено да се БНВ простире на око 177 хектара, где ће бити изграђрено више од милион квадратних метара стамбеног простора и око 750.000 квадрата пословно – комерцијалног простора.
Више од 62.000 квадрата заузимаће јавни садржаји – вртићи, школе, установе културе, социјалне и здравствене заштите, а архитекте су предвиделе и око 242.000 квадрата нових зелених површина.
Сви ти капацитети омогућавају да на 177 хектара простора буде више од 13.000 запослених и најмање 17.000 становника.
Непознато ко и колико купује
Градоначелник Београда Синиша Мали верује да је “уговор за пројекат Београд на води најбољи могући и за град Београд и Србију, јер се деценијама уназад причало о активирању Савске променаде и Савског амфитеатра, а нико никад ништа није успевао да уради јер није било инвеститора”.
Он тврди како инвеститор из УАЕ “мора да изгради два милиона квадрата пословног и стамбеног простора” и да су од предвиђених 300 милиона евра до сада уложена 43 милиона.
Крајем септембра 2016. најављено је да ће “у наредна два месеца уследити докапитализација са још 20 милиона евра”.
Фаворизовање без конкуренције
У 2013. потписан је међудржавни споразумом Србије и УАЕ којим је потпуно искључена конкуренција у прихватању улагача, па су директним преговорима улагачи из УАЕ – директно повлашћени и фаворизовани. Члан 6. тог споразума дословце гласи: “Споразуми, уговори, програми и пројекти закључени у складу са овим споразумом не подлежу јавним набавкама, јавним тендерима, јавним надметањима или другом поступку предвиђеном националним законодавством Републике Србије”. То, по многим оценама, отвара могућности директне или посредне корупције, злоупотреба и склапања штетних уговора.
Први стамбени објекат имаће 296 станова – продаја станова у првом крилу је почела у октобру 2015, а крајем фебруара 2016. и у другом крилу.
“Врло смо задовољни како иде продаја станова и ускоро се спремамо за још један стамбени објекат”, каже директор БНВ Никола Недељковић.
Цене станова су, почев од најјефтинијих – 2.500 и 2.700 евра по квадрату, око 3.000 до 3.500 с погледом на реку, до 5.000 евра по квадрату за лукзусне пентхоусе на врху.
Усељење првих станара у две куле са по 20 спратова предвиђено је за 2018. годину, а отплата је фазна – у седам рата. Капара при уговарању је 10 посто, уз постављање шипова купци би требало да су уплатили још 10 посто, а 15 посто до изградње нулте коте кула. Следеће три рате по 15 посто су кад конструкција зграде стигне до 10 спрата, пета следи уз завршну конструкцију, шеста при застакљивању и последња од 20 посто – при техничком пријему кула. Продавци су, тврде, задовољни, а подаци о продаји и наплаћеним капарама и ратама – недоступни, што се објашњава “заштитом приватности” инвеститора.
Банка за подршку
Банка с капиталом из УАЕ, Мирабанк, регистрована је 5. фебруара 2015, а уз оснивачки улог од 14,4 милиона еура и докапитализацију 11. маја 2016. Укупан капитал банке сада је, према подацима Агенције за привредне регистре, око 29,3 милиона евра.
Кад је 2015. објављен почетак рада у Србији, председница Извршног одбора Мирабанк Илинка Росети изјавила је у децембру да банка већ има и прве клијенте и “веома је расположена да финансира велике инвестиције у Србији – било да је реч о страним, домаћим или УАЕ пројектима”.
Росети је објаснила да се “Мирабанк концентрише на корпоративне клијенте и да на првом месту жели да подржи инвестиције које у Србију долазе из УАЕ”, али је отворена је и за све друге компаније. Послови са становништвом за сада нису планирани.
Мирабанк је 30. септембра ове године регистрована у Комисији за хартије од вредности Србије “за обављање делатности инвестиционог друштва”, али за сада у јавности нема више детаља о њеним пословним активностима.
Етихад профитира
Једна од арапских аквизиција у Србији била је и “слетање” емиратског Етихада у посрнулу српску националну авиокомпанију ЈАТ Аирwаyс од које је постала данашња Аир Сербиа. Етихад је постао власник 49 посто деоница Аир Сербие, а преосталих 51 посто у власништву је српске владе.
Под именом Аир Сербиа српска национална компанија данас лети на педесетак дестинација у Европи, Медитерану и на Блиском истоку, а након 24 године у априлу 2016. поново је успостављена и линија Београд-Њујорк.
Међутим, аранжман са Етихадоим пратиле су бројне сумње и нејасноће, па чак и оптужбе да су “Арапи ошишали Србију као овцу” јер је Србија за свој већински део била у обавези да покрије дугоиве ЈАТ Аирwаyса и уложи више од 90 милиона долара, док је Етихад за својих 49 посто платио 40 милиона долара, али не као улог већ као зајам Аир Сербији, уз додатна улагања од 60 милиона долара.
У мноштво опречних тврдњи, бројки и рачуница, те упозорења да ће Етихад “уложити 40 милиона евра и дати позајмицу од 60 милиона” за 49 посто власништва, поједини економски аналитичари указивали су да је уговор штетан по српску страну и да би за однос улагања и покривања дугова и трошкова компанија из Емирата могла добити тек петину власништва, а не 49 посто.
С обзиром на обавезу Србије да у аранжману са Етихадом покрије све дугове ЈАТ Аирwаyса који су били око 233,7 милиона долара, испоставило се да је нови мањиски сувласник српске компаније са својим уделом од 49 посто – ослобођен свих могућих дуговања.
Критичари тог аранжмана указивали су и да Влада Србије само формално има већину у Управном одбору, али да одлуке доноси управа Етихада, односно њени намештеници у управи Аир Сербиа, чије зараде исплаћује Етихад по својим стандардима, а трошкове фактурише београдској фирми.
Уговор са Етихадом је дуго скриван од јавности, а појединости пословног аранжмана са том компанијом и даље су остале непознаница.
Арапима земља, а паори љути
Осим аранжмана са Етихадом, под велом сумње био је и остао и аранжман са емиратском компанијом Ал Рафаwед која је, по многиим оценама, за мале паре добила на управљање око 10.000 хектара земљишта у Војводини.
Премијер Александар Вучић најавио је оснивање заједничке компаније у власничком односу четири петине Ал Рафаwеду, а петина Србији.
“Ми смо власници 20 одсто. Они дају осам милиона долара, ми дајемо два милиона динара. То је наша једина обавеза. Одлуке могу бити донете искључиво уз сагласност Србије. Целокупну инвестицију обезбеђује компанија из УАЕ – 140,5 милиона евра, без обавезе инвестирања Србије, уз задржавање уговорених 20 одсто удела у заједничкој компанији“, објаснио је Вучић.
Војвођански паори су на нож дочекали одлуку Владе да земљу подели са компанијом из Емирата, тврдећи да се Арапима оранице уступају багателно, те да би сваки војвођански сељак закуп платио више, али им држава земљу – није ни понудила.
Вучић је у јулу 2014. обећао да ће, уз савремени начин обраде и наводњавања, приноси на тим ораницама бити четири до пет и по пута већи од уобичајених. Међутим, подаци објављени у војвођанским гласилима показују да су лани приноси били катастрофални – док су бачвански ратари убирали три тоне соје по хектару, са “арапског” хектара у Карађорђеву принос је био једва 700 килограма.
“Арапска фирма је за закуп ових њива у 2015. платила свега 60 евра по хектару, мада је просечна цена по којој се лицитирају оранице у општини Бачка Паланка, у којој је и погон Карађорђево, око 350 евра. За Србију, то је чист губитак од око милион евра, и то само на једном имању које је доспело у руке арапске компаније”, навео је раније ове године је Војвођански истраживачки центар (ВОИЦЕ) и оценио да заједничка компанија Ал Раwафед Србија “као да је у земљу пропала” јер јој се не може ући у траг, као ни подацима о улагањима.
Аранжман са Ал Раwафедом коментарисао је и бивши Вучићев министар привреде Саша Радуловић: “Ал Раwафед не улаже у заједничку компанију практично ништа. У обавези је да обезбеди позајмицу, дакле – кредит, од 115 милиона евра којом ће бити купљено земљиште испод цене и коју ће заједничка компанија враћати са каматом. Тиме ће практично приходима оствареним на земљишту – купити то земљиште”.
‘Отимачи земље’
Међународна невладина организација ГРАИН је у свом извештају за 2016. компаније из Емирата у Србији – Ал Дахру и Ал Раwафед, те немачку месну индустрију Тенис – назвала – “отимачима земљишта”.
Док ГРАИН приписује Ал Дахри да располаже са око 9.000 хектара у Србији и наводи да ће производити житарице, месо, млеко и воће, на интернетској страници те компаније стоји да Ал Дахра има већинско власништво у Рундап аграру, односно Рундап групи у Србији, а пословни планови су да производи и дистрибуира различите усеве. Ал Дахра са 51 посто власништва у Руднап аграру газдује воћњаком са око пола милиона стабала јабуке на 130 хектара, уз годишњу производњу од 10.000 тона неколико сорти тог воћа. Подаци о конкретним улагањима су – недоступни.
Приче о инвестицијама Ал Дахре у српски аграр закотрљале су се још 2012. године, а почетком 2013. тадашњи је министар финансија и економије Млађан Динкић у Абу Дабију потписао предуговор којим је било предвиђено да Ал Дахра уложи у осам пољопривредних државних газдинстава у Србији.
Млађан Динкић се у међувремену повукао из политике и избегава медије, а тај посао нити је реализован до краја, нити се знају појединости пословног аранжмана. До тих података није било могуће доћи ни у Привредној комори Србије ни у Министарству привреде, јер су упити за разговор о арапским инвестицијама у Србији, између осталих и у пољопривреди – остали без одговора.
Поклон инвеститору, штета за земљу
Милан Ковачевић указује да по енглеској верзији спроазума о Београду на води, која је међународно важећа, ни у једном евентуалном поступку према Емиратима неће важити нити се применити правни систем Србије.
“На основу таквог споразума донет је просторни план и приложен уз уговор о заједничком улагању, а уговорено је да га више не може мењати домаћа власт, али може страни улагач. Оваква протекција за улагања из једне земље штети вишеструко”, тврди Ковачевић.
По његовом прорачуну, Србија је на властиту штету у пројекту Београд на води договорила да њен улог буде и 2.417 квадрата постојећих зграда “значајне вредности” и дато је право коришћења великоги броја других постојећих објеката, наком што их Београд на води адаптира.
“Уложена је и вредност 116 хектара земљишта, које је дато на бесплатан закуп, који прелази у поклон БНВ кад се на њему изгради објекат. Сва улагања Србије у натури не утичу на њен удео у капиталу од 32 посто… На поклоњеном земљишту ће се изградити око два милиона квадрата простора, од чега се већ гради 200 станова и других просторија површине око 69.000 квадрата и продаје се по цени од око 2.500 евра за квадтат. Ако се изграђени простор процени и само 2.000 евра по квадрату, добија се укупно четири милијарде евра вредности изграђеног. По устаљеном вредновању земљишта у износу 1/3 вредности изграђеног простора, поклоњено земљиште данас има бар 1,3 милијарде евра вредности… Директна страна инвестиција под таквим условима је претерано поклањање вредности страном инвеститору и велика општа штета за земљу”, упозорава Ковачевић.
Консултант за страна улагања Милан Ковачевић тврди да се аранжман са Ал Дахром у случају Руднапа чак “не може ни назвати инвестицијом већ аквизицијом” јер је реч о “приватној купопродаји капитала, а не о директном улагању” које се види и на државном конту.
Списак жеља звани Мубадала
На велика звона – с поносом, самоуверењем и славодобитничким осмесима – неколико српских званичника у претходним и садашњим мандатима најавило је још један од “послова столећа” са УАЕ, конкретно са компанијом Мубадала Аероспаце – једном од водећих светских фирми у производњи микрочипова, информационих технологија и електронике.
Између осталог, у децембру 2013. тадашњи приви потпредседник владе, данас премијер Александар Вучић, саопштио је ће у сарадњи са Мубадалом, већ колико до половине 2014, бити отворена велика фабрика авиокомпоненти у Панчеву, а у року од две године и фабрика чипова “у коју ће бити уложне десетине милиона евра”.
Таква фабрика, тврдио је тада Вучић, “донела би толики профит да би се решио проблем дефицита у земљи” јер се ради о фабрици која би директно продавала из Србије авиокомпоненте за 400 до 450 милиона евра годишње Боеингу и Аирбусу. Стручњаци из Мубадале су тада “већ обишли простор на којем би требало да буде фабрика” у којој ће, како је речено, бити запослено више од 1.000 високостручних кадрова, а примаће плату “и до 10.000 евра”.
Недуго потом у време посете Абу Дабију, Вучић је тврдио како је посао с Мубадалом “приведен крају” и да им је “већ одређено земљиште у Београду, што нимало није био лак посао због њихових потреба за близином аеродрома”.
“Једини проблем је наћи стручњаке у Србији за изливање силицијума”, тврдио је Вучић и најавио расписивање конкурса за стручњаке тог профила.
По систему “авиони, камиони, милиони” вртеле су се троцифрене суме потенцијалних емиратских долара којима би Мубадала препородила хи-тецх сектор у Србији. Све се, међутим, свело на дување у шарени балон, српски званичници су се ућутали и прећуткивали одговоре на питања о Мубадалиним инвестицијама.
Почетком септембра ове године Фонд Мубадала девелопмнет обнародовао је губитак од 1,19 милијарди долара само у првој половини 2016. док је лани у сто доба компанија имала профит од 169 милиона долара.
Истовремено, српски званичници не помињу Мубадалу већ месецима. Утихнуле су, такође, и приче о милионским пословина у области војне индустрије и наоружања, започете 2012. и 2013. године па се више не чује ни реч о ракетном систему АЛАС, софистицраним ракетама, са сцене је “одлетео” и ракетни систем БУМБАР…
Ту изненадну тишину свакако треба ослушкивати и у контексту актуелних догађаја на Блиском истоку, кад оружје више није паметно ни помињати, а камо ли њиме јавно трговати, колико год тај посао јесте уносан и у чему домаћа војна индустрија већ има углед у појединим арпаским земљама.
А како се градила фама о баснословним инвестицијама из УАЕ сведочи и једна изјава некадашњег министра Млађана Динкића, укљученог у прве договоре о пословима са УАЕ: “Србији сто пута више вреди аранжман с УАЕ него с ММФ и – уколико успе да га реализује – споразум с Фондом јој неће бити ни потребан”.
УАЕ највећи инвеститор
У међувремену, постаје све јаснија и видљивија линија између популистичких парола и стварног интереса ино-партнера да улажу, што показују и милиони које су последње четири године уложили у Србију.
Према званичним подацима Народне банке Србије, укупан салдо директних страних инвестиција из арапских земаља у 2015. био је око 201,5 милиона евра, од тога је из УАЕ укњижено 190,51 милион, док остатак отпада на Саудијску Арабију, Бахреин, Кувајт, Катар, Ирак и Оман.
Подаци за првих шест месеци ове године говоре о 31,83 милиона еура нето прилива директних страних инвестиција, међу којима је 28,12 из Емирата. Те суме подложне су незнатним осцилацијама које се, како тврде у НБС, “нужно јављају” због курсних разлика при превођењу доларских сума у евре на крају године.
Све у свему, Уједињени Арапски Емирати су у Србији, објективно, највећи инвеститор од свих арапских земаља, почев од 2013. закључно са јуном 2016. Међутим, суме које бележи Одељење за статистику платног биланса Народне банке Србије далеко су од силних емиратских милиона – а камоли милијарди – што су се том периоду вртеле кроз медије и у најмање три предизборне кампање. Зато та прича више личи на бајке из 1001. ноћи, него на економску стварност. Српске политичке Шехерезаде су у томе, очито, неуморне.
Пише: Велимир Илић
Извор: Ал Јазеера
