Октобар 2012: „Сви који мисле да могу да победе државу, грдно се варају. Мирослав Мишковић није јачи од државе.“
Јануар 2014: „Овим је држава показала да ни од кога не преза и да се никога не плаши, као и да они који су најјачи на београдском и српском асфалту ни на који начин не могу да се мере са снагом, вољом и енергијом државе да се са таквима који представљају највећу пошаст обрачунају.“
Јун 2014: „Само желим да онима који мисле да ће, кроз различите безбедносне структуре и проблеме који су им направљени озбиљним радом државе, да ће успети да сруше нашу државу и да победе државне органе, да се грдно варају. Да је држава много јача! А ево, у кратком времену пред нама, видећете и сами. Још једанпут се захваљујем господину Ђукановићу.“
Јануар 2016: „А верујте ми на реч када кажем да нико од државе није јачи. И кад вам то кажем, то важи за сваког насилника, за сваку барабу, то важи за сваког од нас.“
Новембар 2016: „Мислите ли да ће муфтија да пусти да му то тек тако неко сруши без присутних пет хиљада људи?! Па неће и већ вам је то рекао и сада ја питам да ме посаветујете како да то срушимо.“
Све ове изјаве дао је Александар Вучић. У прве четири је претио власнику „Делте“ Мирославу Мишковићу (октобар 2012), нарко дилерима (јануар 2014), завереницима против српског државног врха на чије му је постојање указао Мило Ђукановић (јун 2014), те онима који злостављају жене (јануар 2016). И то је само делић Вучићевих јавно изговорених речи о неумољивој „снази“ те „државе“ чијом извршном влашћу он заповеда, али је и летимичан преглед довољан да се подсетимо колико је често и радо председник Владе налазио за сходно да своје истинске или измишљене противнике плаши државном силом која му је на располагању.
Моамеру Зукорлићу, међутим, не прети. На нагомилане извештаје о томе како се бивши муфтија по Новом Пазару бави незаконитом градњом, Вучић је, као што се види у последњем цитату, одговорио потпуно супротно од онога како се свих ових година обраћао тајкунима, политичким противницима и обичном народу. Од Вучићеве разметљиве разгоропађености овог пута није остало ни парченце.
Што значи да је Мишковић ономад допао затвора не због тога што је кршио законе, већ због тога што није, попут Зукорлића, имао пет хиљада људи спремних да устану у његову одбрану.
ЗАЈЕДНИЧКИ ГАЗДА ИЗ ПОДГОРИЦЕ
И то је право мерило „снаге“ Вучићеве „државе“. Јача је од „Делте“, помахниталих мужева и продаваца марихуане. Али није од пет хиљада Зукорлићевих јуришника.
Аида Ћоровић то није схватала, већ је мислила да је обрнуто, односно, да Зукорлић ради то што ради зато што му је званични Београд тако допустио:
„И важно је да знате да та силеџијска камарила припада кругу Ваших нових санџачких пулена и сарадника и да им тај статус даје крила и подстиче на сваколика силеџијства“, написала је Аида Ћоровић у отвореном писму Александру Вучићу пре две седмице.
Њено писмо је неспорно одраз личне одважности, али не због тога што је Аида Ћоровић у њему испрозивала Вучића, него зато што је – још једном – критички ударила на Зукорлића, са којим се, без неког видљивог успеха али ипак истрајно, прегања већ годинама. Можда и лакомислено, она је изгледа веровала да је Вучић неко ко може да стане на крај Зукорлићевом разбојништву, па се обратила премијеру, ваљда у нади да ће он предузети нешто ако ли се јавно раскринка његова сумњива повезаност са новопазарским Али-бабом.
После премијеровог коначног одговора протеклог петка, требало би да и Аиди Ћоровић буде јасно: није Вучић тај који може да у нечему спречи Зукорлића, него је Зукорлић тај који може код заједничког газде да помрси конце Вучићу.
Ако има још неког у Србији ко не схвата, ред је да се подвуче: Србијом већ четири године влада Мило Ђукановић, чија је Вучић пука лутка на концима. Само Вучићево држање спрам Црне Горе доказује да је њихов однос утемељен оним чувеним састанком у париском „Рицу“, а касније тек учвршћиван поданичким односом званичног Београда у односу на Подгорицу. Удовољавање Ђукановићевим потребама отишло је чак дотле да Вучић, бесрамним игроказом у којем су главне улоге понели његови једнако недостојни послушници, потхрањује суманути наратив о наводном државном удару који су „српски екстремисти“ намеравали да изведу у Црној Гори уз помоћ, пазите, руских обавештајних служби.
Има ли онда икога ко, после свега, може да се чуди над тиме што Вучић цвика од Зукорлића, који је у Ђукановићевој пирамиди моћи и дуже и на вишем положају од напредњачког вође?
ФЕНОМЕН МИЛОВЕ ХОБОТНИЦЕ
Кључно питање се зато не тиче Зукорлића, мада се његово понижавање државе Србије нити може правдати, нити му исто треба икада опростити. Кључно питање гласи: чиме то Ђукановић држи у шаци Вучића, а преко њега и Србију?
Одговор је веома једноставан: помоћу неколико хиљада разбојника.
Крвавим новцем сакупљаним деценијама, те везама са међународним криминалним групама, Ђукановићева хоботница нарасла је до озбиљног, можда и историјског феномена, чији ће се злочиначки подухвати изучавати и изучавати. Игром случаја писац ових редова је, заједно са многобројним школским другарима, још 1992. године имао прилику да се увери у тесну сарадњу Ђукановићевог режима са каријерним италијанским гангстером Манћинијем (није у роду са познатим фудбалером) чија је уска стручност била шверцовање цигарета у посебним глисерима са двоструким дном – а од тада је прошло четврт века и више ратова и револуција, што је све само јачало хоботницу. Зато Ђукановићев клан никако не треба потцењивати.
Али се не сме ни прецењивати. Као и сва разбојничка удружења, тако и Ђукановићево има јасно ограничене домете. Његова снага не лежи у идеологији која би могла да занесе најшире народне слојеве, или мудрој и одговорној политици која ствара и надграђује државне установе. Не, његова снага почива на крвавом новцу, крвавим везама, и револверашима спремним да пролију још крви ако затреба.
А ово последње је убедљиво најважније.
Вероватно да ни сам Ђукановић не зна тачно на колико људи под оружјем може рачуна, али ту се не могу убројати пуни састави црногорске полиције и војске, ма колико обе биле одане врху сопствене државе – напросто због тога што обични припадници полиције и војске не узимају учешће у делатностима које су од животног значаја за опстанак хоботнице и самог Ђукановића, а то су искључиво противзаконити послови, било у самој Црној Гори, било у окружењу. Милову моћ одржавају они који су спремни да бране његова недела, онако како је Зукорлићевих пет хиљада решено да брани Зукорлићеву дивљу градњу. Таквих вероватно има више него Зукорлићевих, јер би у противном Зукорлић био шеф Ђукановићу а не обратно. Али, нема их ни много више. Крајње бројка ни у ком случају не прелази неколико хиљада.
У односу на уређена друштва, где безбедносне службе раде свој посао, таква и толика групација је мање-више беспомоћна. Она не би имала шта да тражи ни против ровите државе која тек настаје, само ако је та држава окупљена око довољно снажног идеала: то је случај у Донбасу, тј. у Доњецку и Луганску; ма колико видљивих спољашњих и унутрашњих тешкоћа имале те две републике, по постојаности устројства обе су поодавно превазишле Ђукановићеву хоботницу која глуми некакву државу.
Чак и Придњестровље, са мање становника и у неупоредиво неповољнијим међународним околностима него Црна Гора, има на пример своју валуту, за разлику од Црне Горе. Придњестровци причају руски, немају као Црногорци „свој“ језик, али зато имају кудикамо постојанију државу него Црногорци.
Та и таква Црна Гора, међутим, господари Србијом, зато што из Србије нема ко да одговори на Милове и Моамерове хиљаде. То је кључ разумевања свих српских невоља.
САТИРАЊЕ РАТНИЧКОГ ДУХА
Залудни чистунци могу до прексутра да се згражавају над овако простом једначином, али свако и једно дешавање у последњих петнаестак година говори да Србија једноставно нема решење за пет хиљада јуришника, ма чији да су. Србија нема своје јуришнике, ни званичне ни незваничне. Непромишљен и неотесан какав јесте, Вучић је само оголио ту поразну чињеницу, којој он, мора се признати, није једини узрок.
Пуних 16 година приљежног сатирања иначе крхког ратничког духа у Срба, није ни могло да исходује бољим стањем. Уништавали смо своје оружје; гасили елитне војне јединице; непријатељима смо испоручивали своје официре; неке од наших најспремнијих и најискуснијих војника послали смо на робију за дела која они нису ни могли да почине. Ко шта ради, Србија се годинама уназад обрачунава са „екстремними десничарима“ (иако таквих заправо никада није ни било) и „хулиганима“ (мада је пре реч о ситним криминалцима), али је беспомоћно гледала како по њеним ободима и комшилуку расту и развијају се разбојничка удружења вољна да јој исисају сву крв, не налазећи за сходно да против таквих припрема ма какву одбрану.
И зато сада нема ко да крене на Зукорлићевих пет хиљада – којих, сва је прилика, не би ни било, када би знали да на њих неко може истински да крене.
Варају се они који мисле да би Вучић, само кад би хтео, могао да поруши Зукорлићеву дивљу градњу. Наравно да премијер има макар и посредне личне интересе да се не меша у новопазарске марифетлуке, и наравно да му не пада на памет да ишта уради по том питању, али Зукорлић није доказ Вучићеве корупције, колико Вучићеве немоћи.
Међу Вучићевим гласачима, нису у највећој заблуди они који мисле да је он поштен, јер таквих заправо и нема. О човеку који је, да би дошао на власт, издао сваки и један идеал у који се заклињао претходних петнаест година, ко ће па да мисли да је поштен! Напротив, намагарчени су они који су гласали за Вучића мислећи да је он чврст и непопустљив, а таквих је, нажалост, и превише.
Баш као што је оних који су одиста чврсти и непопустљиви па премало. Није да их међу Србима више нема: север Косова и Метохије пуних 15 година одолевао је најезди са југа (све док Вучићев режим није издајом разбуцао седиште отпора), а у Донбасу се о српским борцима говори са највећим поштовањем. Али је ипак много више оних којима не смета што председник Владе Србије плаћа Тонија Блера за саветника, или пак оних који се клиначки одушевљавају плишаним домобраном Иваном Пернаром.
Све док такви превладавају, грађевинске дозволе по Србији издаваће свако ко располаже са пет хиљада јуришника. А кукавном извршном влашћу руководиће лакрдијаши који државном силом воле да прете, али не смеју да је примене када је потребно.
У збиља снажним државама је обрнуто.
Миодраг Зарковић, Фонд стратешке културе
