Сви ћемо се сложити да је тужбалица над стањем у српском језику, ћирилици и језичкој култури у Срба уопште, поодавно доста, те да је крајње време да делима, а не само речима, чувамо и негујемо наш језик и писмо. Ми, баштиници и власници српског језика и ћирилице – цео српски народ, сви ми заједно и свако од нас понаособ – обичан, свакодневни свет – ми чувамо и негујемо наш језик и писмо. Исти онај народ чији језик је Вук изабрао за основ књижевног језика. Исти онај народ који је вековима писао ћирилицу, говорио српски, саплитао се о латиницу и српско-хрватски у временима када су југословенство и комунизам прописивали називе језика и употребу писама. На који начин то да чинимо?
Чланом 10 Устава Републике Србије уређен је положај језика и писма у нашој земљи – њиме је прописано да су у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо. Чувајмо српски језик и ћирилицу тако што ћемо пратити поштовање и доследну примену Уставa. Реагујмо ако приметимо да се Устав крши. Обратимо пажњу на то да се у новим законским актима (понајбоље кроз усвајање Закона о неговању и унапређењу српског језика и ћирилице) наш језик и писмо што боље заштите, те да се њихова употреба што јасније, шире и доследније у службеној и јавној употреби пропише. Истичимо своје ставове непосредним обраћањем надлежним државним органима – појединачно и групно, јавно и приватно – не чекајмо да ова питања решава неко други, неки други пут.
Неговање српског језика и ћирилице, те унапређење језичке културе нису у „искључивој надлежности“ језикословних научних институција. Цењене установе баве се научним радом – израђују правописe, речнике, граматикe и предају их на коришћење свим осталим власницима нашег језика и писма, а то је, како смо рекли, цео српски народ. Радимо на унапређењу како своје, тако и језичке културе својих потомака – користимо те језичке приручнике; уз то читајмо најквалитетнија штива српске књижевности. Подстичимо своју децу да од малих ногу уче свој језик и о свом језику, јер ће тако боље и брже научити стране језике, а не обрнуто – прво стране језике па, колико-толико, свој језик.
Такође, залажимо се за учење српског језика на свим нивоима образовања, од основне и средње школе па до језичких и нејезичких факултета, са јасним циљевима такве наставе: учење и неговање писмености и развијање свести о језичкој норми и коришћењу језичке литературе. И опет, ми смо ти који покрећу овакве захтеве, не ослањамо се на неког другог, не чекамо већ одмах деламо.
Постоји много разлога из којих се данас у српски језик, поготово у његове научностручне слојеве, неоправдано преузимају стране речи, првенствено англицизми: помодарство, тобожња ученост, непознавање и непоштовање норме српског језика, недовољна наученост како српског, тако и страних језика, небрига према српском језику и писму уопште. Ми, чувари српског језика и ћирилице, не „обогаћујемо“ језик беспотребним туђицама; ми знамо да се предност даје српским речима кад год је то могуће, те да се, уз правописом прописано прилагођавање позајмљеница (укључујући и писање ћириличким писмом), преузимају само оне туђице које су објективно потребне.
Заблуда је пословних људи у нас да ће, уколико своја предузећа, производе и услуге именују енглеским или англосрпским речима, имати бољу прођу и зараду. На тржиштима великих економско-политичких творевина, као што је Европска унија на пример, поред квалитета, додатно се цене самосвојност и изворност производа који долазе из одређене средине. Није ли једна од тих особина и њихов назив на изворном језику и писму? Уколико је производ скуп и неквалитетан, ни енглеско име га неће продати. Немојмо стога својим предузећима, те називима услуга и производа, давати имена на енглеском и англосрпском језику. Пословне веб-сајтове украсимо прво основном, ћириличком верзијом, а по потреби израдимо и латиничку и/ли коју другу. Штавише, боримо се да у свим новинама из области информационих технологија ћирилица одмах добије своје место.
Плански се блати и унижава ћирилица и дан данас – њени мрзитељи упорно је и искључиво представљају као синоним за насилне, крајње десничарске групације – политичке, навијачке, паравојне. Ми, чувари српског језика и ћирилице, не наседамо на овакве лажи и увреде. Ми знамо и другима преносимо да је под ћириличким заставама српске војске Европа ослобађана од Османлија, а у два светска рата од фашиста и њихових следбеника. Те заставе са ћириличким натписима одувек су биле заставе слободе и антифашизма, одбрамбеног рата и масовног српског жртвовања за мир – како за свој, тако и за мир и слободу других народа.
Не стидимо се и не одричимо свог писма и језика када контактирамо са другима (путем мобилних телефона, рачунара или на било који други начин) – како у пословном, тако и у приватном животу. Увек и без компромиса пишимо ћирилицом. Учинимо је видљивом, не скривајмо је и не бежимо од ње. Истакнимо је на таблама са именима наших предузећа и радњи, пишимо ћирилицом рекламе, штампајмо новине и књиге, вратимо је у медије. Не заборавимо, при том, оне који упорно и верно негују наш језик и писмо. Боримо се за опстанак и напредак свих националних ћириличких баштиника – Матице српске, САНУ, Српске књижевне задруге, Политике…
У овим нашим делима нека нас покреће љубав према ближњем свом, а наш српски језик и наша ћирилица јесу наши најближи – они су кичма нашег националног бића и светлост на нашем светосавском путу. Нико други неће, не може и не треба да од пропадања и нестајања чува наш језик и писмо, до нас самих! Тај наш задатак је частан, озбиљан и захтеван. Личним примером, непрестаним радом, поштовањем себе, свог народа, језика и писма – ми тај задатак можемо и морамо испунити!
Аутор: Др Александар Вулетић, Политика.рс
Доцент на Универзитету Унион – Никола Тесла
