Александар Вучић има све што би сваки диктатор могао да пожели: потпуну власт и моћ, утицај на државне институције, врховну команду над полицијом, војском, тужилаштвом, судовима, мафијом, тајкунима, медијима и опозицијом. Има паре, куће и послове, па и нову девојку. Ипак, све му је џаба.Најближи сарадници му окрећу леђа, тврди колумниста Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишни сарадник и пријатељ Александра Вучића
У капиталном есеју „Одбрана и последњи дани помахниталог кловна”, Макс Вебер је описао судбину непросвећеног апсолутисте који, суочен с неминовним падом с власти, тоне у параноидну депресију. Веберову теорију Вучић је до детаља, личним примером, пренео у праксу. Сви његови поступци и изјаве показују у какву је упао параноју. То и не чуди, с обзиром да већ четири године успешно уништава последње остатке цивилизацијских вредности у српском друштву. У врх власти подигао је сав политикантски и криминогени талог. Окружен похлепним насилницима сличним себи, не зна како да се извуче из живог блата које га вуче на дно, где му је и место.
Без реда у глави, Вучић не зна како да заведе ред у држави. Чега се прихвати, то увене и пропадне. Ни маркетиншки трикови му више не иду од руке. Уверен да је нови Тито, припремио је дивну представу на отварању аутопута Љиг-Прељине. Мангупски, да покаже како је свемоћан, шлепером је прошао кроз тунел. Полицајци, распоређени поред пута, поносно су му салутирали, уместо да га примерено казне јер је прекршио Закон о безбедности саобраћаја. Није се везао сигурносним појасом, а сви би били сигурнији да је он везан.
Два дана после представе, километар и по заштитне ограде украо је један напредњак. Какав вођа, такви следбеници.
У наставку пропагандне турнеје под радним називом „што сам ја направио, нико неће моћи ни да окречи”, Вучић је обележио десетогодишњицу рада фабрика у Ваљеву, Нишу и Вршцу, честитајући инвеститорима које је довела власт ДС-а и ДСС-а. Ни ту се није добро провео. Уместо хвалоспева, у „Јури” су га дочекале вести о радници оболелој од рака, којој су јужнокорејске газде дале отказ, а у „Горењу” жена која му је, без страха од њега и његових јаничара, у лице рекла да грађани нису робље које ће за бедну плату да ради 24 сата дневно. Љут што му истина квари срећу, Вучић је у Вршцу најавио рат нормалном делу Србије:
– Будите спремни да се боримо јако и јаче, јер ћемо имати више противника него икада, уједињених у мржњи према нама, уједињених у жељи да Србију врате назад, да је врате у пљачкашке приватизације, у време када су они могли да отимају и да буду богати, а да сиротиње буде свуда око њих. Борићемо се против њих и уверен сам да, ако будемо довољно јединствени, ако ми будемо довољно храбри и упорни, да ћемо их убедљиво победити – истакао је актуелни вођа део из свог ненаписаног „Меин Кампфа”.
У борби против грађана успешнији је него у очувању јединства свог картела, који пуца по свим шавовима. Привид монолитности Српске напредне странке и пратећих паразита Вучић је успевао да очува док је трајало отимање за политичке и државне функције. Но, сад су на дневни ред стигла питања преузимања одговорности и, још битније, последња поделе плена.
Како то изгледа у реалном животу видело се кад се пронела вест да је Звонко Веселиновић опалио шамар Андреју Вучићу. До сукоба мишљења, зачињеног псовкама и потезањем оружја, дошло је, наводно, због инсистирања браће Вучић да Веселиновић призна учешће у рушењу зграда у Савамали. Косовски неимар, изгледа, нема намеру да угоди владарима. Према једној верзији, одмах после окршаја, Веселиновић се склонио на безбедну удаљеност, на Косово. Према другој, коју пласирају појединци из дворске свите, до сукоба није ни дошло, идила траје, што су браћа Вучић доказали присуством на рођенданској журци Веселиновићевог сина.
За ову тему није ни битна позадина шаптачке диверзије која је уздрмала врх напредњачког картела. Од голих чињеница, Вучићу је важнија реакција одређених сарадника, како оних који су се обрадовали, тако и већине њих који су се уплашили да је почело урушавање владарове пирамиде зла. Свесни да плешу у прљавом колу које сваког часа може да се распадне, многи „верни следбеници” напрасно су се сетили личних интереса и заборавили да прихвате Вучићеве телефонске позиве. Вођа је добро разумео поруку – кад његов Титаник удари у санту леда, остаће сам.
Уместо да му понуде појас за спасавање, најближи сарадници, пријатељи и кумови Специјалном суду за организовани криминал препоручиће се за статус заштићеног сведока. Где год се осврне, види само пацове спремне да на први знак опасности збришу с брода.
Зато онолико вапи за јединством у борби против мрзитеља. Свестан да нема ниједног пријатеља, него само муштерије, покушава да купи туђу верност. У паници, срља из грешке у грешку. Сплеткама и принудом неке афере још успева да прикрије, али не и скандал из изборне ноћи 24. априла, кад су режимски мафијаши с фантомкама хапсили грађане у Савамали. Од тог државног удара прошло је шест месеци, званична истрага тапка у месту, али инсајдери из београдске полиције сакупили су све доказе, који се сада налазе на два места: у америчкој амбасади и у Вучићевој фиоци. Однекуд ће се, пре или касније, изнети у јавност. Неспреман да се суочи с поразом, вођа упорно штити своје најближе сараднике, како их је сам назвао, комплетне кретене.
Београдски Виши суд је добио задатак да, уз помоћ градског менаџера Горана Весића, Милисава Миличковића, државног секретара у МУП-у и његових батинаша из Раковице, докаже да др Небојша Стефановић није фантом из Савамале. Паралелно с том акцијом, Вучић је, како тврди Саша Мирковић, бивши посланик из редова СНС-а, задужио певача Александра Вуксановића, званог Аца Лукас, да врбује неког криминалца који би, за богату надокнаду, преузео одговорност за злочин у Савамали.
– Вучићу поручујем да изађе на телевизијски дуел и да ме убеди да није ангажовао Ацу Лукаса да му тражи криминалце који ће се пријавити да су рушили Савамалу за новац, како Вуксановић тврди. Да ли га зато најављују да пева за Нову годину у Београду, да би му се одужили за то? – навео је Мирковић у изјави за портал ТањугИнфо.
Лукас, или неко други, можда ће успети да нађе добровољца који ће за апанажу прихватити одговорност за фантомски криминал у Савамали, али Вучић нема шансе да нађе начин да помири своје наближе сараднике-кумове Славишу Кокезу и Николу Петровића.
Стари анимозитет, чији трагови вуку у време док су још били у опозицији, не може да се обузда ни пред фиреровим ауторитетом. Кокеза се ни по чему не разликује од осталих Вучићевих фаворита, склон је поступцима који би у нормалној држави већ били заведени као предмети истраге надлежног тужилаштва, али мора му се признати да је добро проценио да Петровић наноси несагледиву штету вођи и целом картелу. У почетку, док су још били радикали, Кокеза и Петровић су размењивали спорадичне увреде. Петровић га је називао „конобаром-побегуљом”, на шта му је Кокеза узвраћао грубљим и пикантнијим етикетама које овог пута, из пристојности, нећемо да цитирамо. Кад су дошли на власт, како се повећавао плен, тако се и сукоб заоштравао.
Рат је кулминирао прошле године, кад је Вучић омогућио компанији „Проинтер ИТ Солутионс анд Сервицес” да оствари монопол на тржишту информационих технологија, које вреди око десет милијарди динара. Слободан Квргић, власник те компаније, у спорним околностима купио је 50 одсто власништва привредног друштва „Алти”, у чијем саставу је и познати малопродајни ланац трговина белом техником „Wин Wин Цомпутер Схоп”. У знак захвалности за помоћ приликом стварања монопола, Квргић је Кокези поклонио своју фабрику „Еуросалон”. Кад су документи о уступању фирме процурели у јавност, Кокеза је оптужио Петровића за то офирање.
Саша Радуловић, лидер покрета „Доста је било”, почетком септембра поднео је кривичну пријаву Тужилаштву за организовани криминал против Николе Петровића због сумње да је извршио кривична дела злоупотребе службеног положаја и злоупотребе у вези са јавном набавком. Према наводима из пријаве, Петровић је са позиције директора ЈП „Електромрежа Србије” 2013. године са привредним друштвом „ААА-1 Рент” закључио штетне уговоре о четворогодишњем закупу два аутомобила БМВ. Цена закупа возила, које ЕМС по истеку уговора треба да врати власнику, износила је 145.200 евра, док би куповина тих истих нових возила по каталошкој понуди износила 107.580 евра. Иако је незаконито поступање Николе Петровића евидентирано у извештају антикорупцијског тима Министарства енергетике, он је пред Вучићем оптужио Кокезу, називајући га издајником.
Да су проблеми измакли контроли потврђује и чињеница да је Кокезин ортак Квргић прекинуо комуникацију с Петровићем и браћом Вучић.
Никола Петровић,вођин двоструки кум и неприкосновени консиљере, не ужива поверење ни Горана Веселиновића, несрећника с најдужим стажом у Вучићевој служби. Пријатељство из ђачких дана и одрастања у новобеоградским блоковима, Веселиновић је добро наплатио, али мора се признати да му није лако. Кроз шта пролази, види се по њему.
Оронуо, испијен, необријан, сед и погрбљен, али у скупом кожном мантилу, дизајниран као Крцун после саобраћајке, недавно се случајно срео с аутором овог текста. Крајем новембра, после рочишта по тужби Петровића, у тоалету Вишег суда, на трећем спрату, налетео сам на Веселиновића. Иако ме раније у таквим приликама обузимало осећање сажаљења према њему, због Вучићевог шиканирања коме је био изложен, нисам издржао да му не признам:
– Види како си се офуцао… Није лако бити слуга диктатора, али ипак си дошао да подржиш Петровића…
Збуњен, у пола гласа је закукао:
– Ма, ко јебе Николу… Није добро што тако ружно пишеш о Вучићу, не заслужује он то. Он се бори, покушава да нешто направи, али сви га подривају. Знаш и сам ко га окружује. Они раде шта хоће, а на крају ће се све обити њему о главу…
Без обзира на хронични недостатак разумевања за муке српског фирера и његових сарадника, овом приликом нећу да цитирам све Веселиновићеве примедбе, ма колико биле пикантне, на рачун колега из врха власти. Да у њима има много истине доказује и скандал који је недавно потресао Владу.
Пред једну од новембарских седница, уз редовне списе приложен је и лист папира са дефиницијом тзв. хистрионичног поремећаја личности. У летку пише да се тај поремећај карактерише „брзим променама у основи плитких, површних емоција, при чему је експресија емоција праћена непримереним узбуђењем, самодраматизацијом и скретањем пажње на себе. Садржај говора је препун детаља са наглашеном жељом да се импресионира околина и дају хиперболични описи других људи. Често су присутни контрадикторни ставови. Карактеристика хитрионичне личности је да тешко подноси ситуације у којима није центар пажње, уз континуирано тражење узбуђења и признања других. Даље црте карактера су: несталност, колебљивост, емоционална незрелост, површност, склоност фантазирању, наметљивост и неодговарајућа заводљивост у изгледу и понашању, жеља за личном доминацијом у свакој ситуацији, радозналост, позерство, сервилност, сугестибилност (лако потпада под утицај других или околности), театралност. Типична је склоност ка самодраматизацији или ти театралном и пренаглашеном издржавању емоција (хистрион – глумац). Иако тога нису свесни, често глуме неку улогу (нпр. „жртве” или „принцезе”). Друштвени су, екстровертни, површно шармантни, као и захтевни, уображени, саможиви и сујетни. Овакав вид понашања води у проблеме и слабости радног и социјалног функционисања, као и проблеме у другим областима свакодневног живљења.”
Вучић, кажу сведоци, није имао снаге да дијагнозу прочита до краја. Снужден, скратио је седницу и побегао у кабинет. Тек сутрадан, кад се опоравио од шокантног суочавања с истином, тобож у шали, проценио је да се анализа односи на Вулина. Сличност симптома заиста постоји, али Вучић добро зна коме је провокација намењена. Интерна истрага је утврдила да је текст скинут с интернета, а аутор је др Петар Војводић. Иако Вучић сумња да га је поделила Зорана Михајловић, то није успео да докаже, али ни да јој заборави.
Сам као ђерам, Александар Вучић нема поверења ни у кога. Шеф кабинета му је Ивица Којић, који је исти посао радио за Млађана Динкића. Ако је изневерио Динкића, изневериће и Вучића. Ако није изневерио Динкића, значи да још ради за њега, не за Вучића. Сваки Вучићев потез, сваки контакт и посао, нарочито оне неформалне природе, бележи Којић. Сваку званичну новчану трансакцију у Народној банци контролише Диана Драгутиновић, бивша министарка у влади Мирка Цветковића. Кључне ресоре контролишу кадрови који нису селектовани у винском подруму, него у америчкој амбасади. Државне институције и даље су под контролом појединаца који о напредњачком Вучићу мисле исто што су мислили о радикалском Вучићу. Политичким процесима и финансијским токовима управљају исти они који га сматрају хистрионично поремећеном личности. С обзиром на све то, чак и да је раније био нормалан, Вучић је морао да падне у параноју.
Како и не би, кад се омча стеже са свих страна. Као да је уклет, успео је да измалерише и стране политичаре којима се годинама бескрупулозно улизавао. Покушавајући да умањи значај будаласте одлуке да на америчким председничким изборима подржи Хилари Клинтон, похвалио се пријатељством с Трамповим сарадником Рудолфом Ђулијанијем. Амерички медији су одмах почели да прозивају Ђулијанија због пословних веза са, како су навели, „бившим сарадником Слободана Милошевића, који је оптужен за ратне злочине”. Узалуд је бивши градоначелник Њујорка доказивао да је легално лобирао за Вучића, није прошао безбедносну проверу. Доналд Трамп га је избацио из комбинација за место директора ЦИА и државног секретара.
Пошто је, оправдавајући се за сарадњу с Вучићем, Ђулијани тврдио да му је 2012. тадашњи радикалски кандидат за градоначелника Београда саветодавне услуге платио преко лондонске ПР-агенције, неопходно је да српске надлежне институције, пре свих тужилаштво и пореска полиција, поведу истрагу и утврде да ли је тачно да је Вучић исплатио хонорар од 850.000 долара, од чега је, наводно, 700.000 завршило на Ђулијанијевом рачуну. Такође, потребно је да се утврди да ли је тај новац илегално изнет из Србије, или је уредно опорезован. Наравно, тај посао моћи ће да се обави тек после промене власти.
Ђулијанију није за утеху, али због Вучића је страдао и британски шеф дипломатије Борис Џонсон. Приликом последње посете Београду, Џонсон је одржао својеврсну промоцију своје књиге о Черчилу. Британци свом министру нису замерили што је у Србији подржао процес прикључења Европској унији, из које сами излазе, али не могу да му опросте злоупотребу функције у приватне сврхе. Лабуристи су званично затражили да министар буде кажњен због промоције своје књиге. Узалуд је Џонсон објашњавао да је „потписао само неколико примерака”, боље би прошао да је Британцима признао да га је, зарад личне маркетиншке користи, злоупотребио уклети Вучић.
Уз све муке, са тешким теретом на нејаким плећима, Александар Вучић мора да донесе одлуку шта да ради с домаћим председничким изборима. Томислав Николић се самокандидовао и притерао свог „политичког сина” уза зид, принудивши га да бира хоће ли ући у отворени сукоб или ће подвити реп и дозволити му да се још пет година шири на Андрићевом венцу.
Ако пристане на Николићев ултиматум, Вучић ће задржати статус-кво у странци. То значи да ће морати да дели моћ и утицај с Николићем, који, сам по себи, нема никакву политичку тежину. Уколико не подржи Николићеву кандидатуру, Вучић ће добити прилику да коначно очисти Српску напредну странку од свих сумњивих кадрова. Дератизацију може да спроведе само спајањем председничких и парламентарних избора.
Резултати истраживања, која је наручио још у октобру, Вучићу су дали две главне поруке: 1. СНС би на ванредним парламентарним изборима освојила око 40 одсто гласова и 2. на председничким изборима победиће напредњачки кандидат без обзира ко му се супротстави. Иако резултати анкете изгледају охрабрујуће, Вучићеве амбиције су много веће. Његов циљ је да се кандидује и да на председничким изборима победи у првом кругу. Да би то постигао потребно је да се не кандидују Ивица Дачић, Велимир Илић и остали из владајуће коалиције који би могли да штипну неки део гласачког тела. Дакле, нема му друге него да пристане на значајне уступке и задовољи апетите СПС-а и осталих партнера, а све на штету СНС-а. С друге стране, победа у првом кругу задовољила би Вучићеву сујету, а солидну сатисфакцију донело би му извесно избацивање из парламента Демократске странке, Двери и ДСС-а, па можда чак и покрета „Доста је било”.
Сигурно ће изабрати опцију која је најгора за Србију. За Александра Вучића нема опције која би задовољила његов апетит. И кад би освојио сто одсто гласова, кад би био проглашен за доживотног владара, кад би био крунисан, опет би му све било мало, и тада би га чак и најближи сарадници доживљавали као корисног идиота, будалу која испуњава њихове интересе и чека да га стигне политичка и кривична казна за све што су заједно радили.
Кад буиде мртав и бео, ни с пушком неће моћи да натерају његове кумове и пљачкаше да су били део његовог злочиначког подухвата. А тај дан није далеко.
НОВУ КЊИГУ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702
А 1. Вучић у Јанковића пуца Аркановим пиштољем
Ниједан председнички кандидат опозиције, чак и да добије подршку свих странака, неће имати шансе против Александра Вучића. Његову победу у првом кругу могао би да угрози само Вук Јеремић, показују резултати истраживања које је за интерну употребу наручио Вучић.
Да би избегао дуел с Јеремићем, вођа напредњачког картела сплетом интрига опозицији сугерише да стане уз Сашу Јанковића. За Заштитника грађана већ је припремио замку која ће му значајно умањити рејтинг.
Режимски медији већ су Јанковића сатанизовали оптужбама да је одговоран за самоубиство које је извесни Предраг Гојковић пре 22 године извршио у његовом стану, његовим пиштољем. Вредан само у сплеткарењу, Вучић је већ смислио следећи корак, кроз своје медије покренуће кампању у којој ће се тврдити да је спорни пиштољ Јанковићу поклонио Жељко Ражнатовић Аркан. Мистериозна веза Саше Јанковића с криминалцем Арканом, нада се Вучић, одвратиће већи део грађана од намере да гласају за њега, без обзира што то није тачно.
Предраг Поповић,Таблоид
