У Црној Гори по школама деле „кечеве” онима који кажу да је Црна Гора српска држава

ДВАНАЕСТОГОДИШЊИ ученик Р. Р. из Под­го­ри­це про­те­кле не­дје­ље до­био је не­га­тив­ну оцје­ну из исто­ри­је јер је ре­као да је Цр­на Го­ра пр­ва срп­ска др­жа­ва.

Он је при­ча­ју­ћи о на­стан­ку Цр­не Го­ре, ка­зао да је „Цр­на Го­ра пр­ва срп­ска др­жа­ва ко­ја се при­је зва­ла…”

На­кон та­квог по­чет­ка ре­че­ни­це на­став­ник га је пре­ки­нуо и пи­тао гдје то пи­ше у књи­зи, а на­кон об­ја­шње­ња да не пи­ше ни­гдје у уџ­бе­ни­ку, из ко­јег да­нас мо­ра­ју да уче дје­ца, али да је то та­ко у мно­гим дру­гим књигама и да је то у ку­ћи на­у­чио, на­ре­ђе­но му је да сјед­не и са­оп­ште­но да је до­био је­ди­ни­цу.

Ве­ћи­на дру­га­ра Р. Р. из одје­ље­ња апла­у­ди­ра­ла је због таквог одговора, а то је још ви­ше на­љу­ти­ло на­став­ни­ка.

Уче­ни­ков отац и је­дан од осни­ва­ча НВО Клуб Ср­би­је и Цр­не Го­ре -Вељ­ко Ра­чић – ка­же да ће то би­ти пр­ви пут у исто­ри­ји ов­да­шњег обра­зов­ног си­сте­ма да уче­ник до­би­је не­га­тив­ну оцје­ну, а да за­пра­во на­став­ник ни­је знао.

Ра­чић ис­ти­че да он и ње­го­ва су­пру­га ни­је­су кри­ти­ко­ва­ли си­на због не­га­тив­не оцје­не, већ на­про­тив. На­гра­ди­ли су га но­вим па­ти­ка­ма. Он са­вје­ту­је ро­ди­те­ље да чу­ва­ју дје­цу и да их вас­пи­та­ва­ју не­по­ко­ле­бљи­во у ду­ху тра­ди­ци­о­нал­них ври­јед­но­сти и те­мељ­них опре­дје­ље­ња.

– Ка­да је син до­нио је­ди­ни­цу, као при­пад­ни­ци нај­у­гро­же­ни­је ет­нич­ке гру­пе у Евро­пи, што срп­ска за­јед­ни­ца у Цр­ној Го­ри и је­сте, осје­ћа­ли смо се ту­жно, али без ика­квог осје­ћа­ја мр­жње или осве­то­љу­би­во­сти. Цр­на Го­ра пре­жи­вља­ва по­след­њих го­ди­на сво­је нај­там­ни­је ча­со­ве, и то се сва­ко­днев­но и у број­ним дру­гим при­мје­ри­ма по­твр­ђу­је – об­ја­шња­ва за „Дан” Ра­чић.

Ра­чић за „Дан” ка­же да на овај гест на­став­ни­ка гле­да са ту­гом, при­је све­га као чо­вјек и ро­ди­тељ, а он­да и као при­пад­ник нај­у­гро­же­ни­је ет­нич­ке гру­пе у Евро­пи, што срп­ска за­јед­ни­ца у Цр­ној Го­ри за­и­ста је­сте.

– Хи­по­те­тич­ки го­во­ре­ћи, и да ђак ни­је по­ка­зао ни­ка­кво зна­ње, што ни­је тач­но, фа­сци­нант­но је и упе­ча­тљи­во то што је баш при из­го­во­ру ри­је­чи ,,да је Цр­на Го­ра срп­ска др­жа­ва” био пре­ки­нут од про­свјет­ног рад­ни­ка и мал­те­не ка­жњен на ли­цу мје­ста, без при­ли­ке да по­ја­сни то што је прет­ход­но са­оп­штио. Но, ка­ко год, дис­кри­ми­на­ци­ја го­то­во јед­не тре­ћи­не гра­ђа­на ове зе­мље ни­је ви­ше ни­ка­ква но­вост, то се по­твр­ђу­је у сва­ко­днев­ном жи­во­ту и по­ста­ло је дио сва­ко­дне­ви­це – ис­ти­че Ра­чић.

До ко­јих гра­ни­ца иде по­ку­шај уса­ђи­ва­ња или бо­ље ре­ћи утје­ри­ва­ња не­ка­квог но­во­цр­но­гор­ског ро­до­љу­бља, на­во­ди да­ље Ра­чић, нај­бо­ље свје­до­чи при­мјер од при­је два да­на ка­да је За­вод за школ­ство ор­га­ни­зо­вао из­лет ко­ји је имао за циљ упо­зна­ва­ње кул­ту­ре пре­сто­ни­це Це­ти­ња и ши­рег је­згра Ива­но­вих ко­ри­та и Лов­ће­на, гдје су цр­ве­не ма­ји­це са цр­но­гор­ским оби­љеж­ји­ма би­ле дио оба­ве­зног „де­ко­ра” при­ли­ком шет­ње гра­дом и по­сје­та број­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма.

– Да не го­во­ри­мо о не­ка­квим ла­жним исто­риј­ским ту­ма­че­њи­ма ко­ја се мо­гу на­ћи у уџ­бе­ни­ци­ма, по ко­ји­ма су на при­мјер „Не­ма­њи­ћи по­па­ли­ли и оку­пи­ра­ли та­да­шњу др­жа­ву Зе­ту” и дру­ге бу­да­ла­шти­не. Сва је сре­ћа у овој не­сре­ћи, ко­ју ди­ри­гу­ју ства­ра­о­ци, но­си­о­ци и про­та­го­ни­сти и кре­а­то­ри тог но­вог цр­но­гор­ског евро­пе­и­зи­ра­ног и ис­пра­ног чо­вје­ка па дје­ца у сво­јим по­ро­ди­ца­ма има­ју при­ли­ку да чу­ју пра­ву исти­ну. Но­ва Цр­на Го­ра, ка­ко је за­ми­шље­на у ку­хи­ња­ма за­пад­них и про­за­пад­них цен­та­ра, мо­же оп­ста­ја­ти је­дан пе­ри­од, са­мо на ан­ти­срп­ству. Јер, чим би је вра­ти­ли свом из­во­ри­шту и ис­хо­ди­шту, а оно је без ика­кве сум­ње срп­ско, вра­ти­мо ли се у ври­је­ме Јо­ва­на Вла­ди­ми­ра, пре­ко свих ди­на­сти­ја, за­кључ­но са Пе­тро­ви­ћи­ма, од­го­вор би био ви­ше не­го ја­сан – ис­ти­че Ра­чић.

Он на­во­ди да је по­треб­но под пла­штом мул­ти­кул­ту­ра­ли­зма и мул­ти­кон­фе­си­о­на­ли­зма но­вим ге­не­ра­ци­ја­ма пла­си­ра­ти не­ка­кав по­глед са­мо­свој­но­сти и цр­но­гор­ске по­себ­но­сти ко­ја не­ма ни­ка­кве ве­зе за срп­ством.

– Твр­дим да је Цр­на Го­ра у свим до­са­да­шњим др­жав­ним аран­жма­ни­ма у ко­ји­ма је би­ла, би­ла мно­го сло­бод­ни­ја и сво­ја, не­го што је то да­нас – оци­је­нио је Ра­чић.

Он ка­же да не­ће ни­ког ту­жи­ти ни­ти се жа­ли­ти би­ло ко­јој ин­сти­ту­ци­ји због по­те­за на­став­ни­ка, јер би на тај на­чин обе­сми­сли­ли чи­та­ву ову при­чу.

– Ин­сти­ту­ци­је ко­је се за­ду­же­не за обра­зо­ва­ње су пу­ки из­вр­ши­о­ци већ ра­ни­је „упа­ко­ва­ног” зна­ња ко­је се да­је дје­ци. Хтје­ли смо са­мо да скре­не­мо па­жњу да се ов­дје ипак ра­ди о јед­ном си­сте­му ко­ји ма­ни­пу­ли­ше дје­цом. Иста је ствар са је­зи­ком, сви смо би­ли свје­до­ци по­ја­ве но­вог бу­ква­ра, у јав­но­сти про­зван „бу­квар за пла­ка­ње”, до­кле иде та иде­о­ло­шко-ква­зи­а­ка­дем­ска ма­ни­пу­ла­ци­ја. На­жа­лост, дје­ца уви­јек ис­па­шта­ју – за­кљу­чу­је Ра­чић.

Ка­ква је то Цр­на Го­ра ко­јој је по­треб­на ла­жна исто­ри­ја?

Вељ­ко Ра­чић сма­тра да је обра­зов­ни си­стем у Цр­ној Го­ри устро­јен да опо­вр­га­ва пра­ву исти­ну, или бо­ље ре­ћи – он се кре­ће у оп­се­гу око по­лу­и­сти­не.

– Онај ко­ји је при­је два­де­сет и ку­сур го­ди­на не­ле­гал­но до­шао до пе­ча­та ове др­жа­ве и ко­ји се у ме­ђу­вре­ме­ну од­ре­као се­бе и из­дао сва­ку че­сти­ту ври­јед­ност и ко­ји оп­ста­је на ова­квим „кре­а­ци­ја­ма” и ма­ни­пу­ла­тив­ном ин­же­ње­рин­гу је од­го­во­ран за све по­ме­ну­то. Уби­је­ђен сам да Цр­на Го­ра, ко­ја уз пут пле­ди­ра и на не­ке ши­ре ин­те­гра­ци­је, не­што мо­ра да ми­је­ња, јер ова­ква је нео­др­жи­ва на ду­жи рок. Ка­ква је то Цр­на Го­ра ко­јој је по­треб­на ла­жна исто­ри­ја? Ни­је ли она и су­ви­ше ви­те­шка да се ди­чи сво­јом про­шло­шћу, а не да је из­вр­ће и де­ман­ту­је – за­кљу­чу­је Ра­чић.

Дан.цо.ме