Тешко да још неко уопште може да пориче да је судбина ЕУ подвргнута високом ризику: њена главна учвршћујућа структура – еврозона – почиње да се руши.

Резултати свеопштих избора у Грчкој који ће се одржати у недељу, показаће да ли ће Грчка бити прва земља која напушта евро-зону.

Ситуација у Шпанији је такође претећа и Мадрид је замолио за помоћ из буџета уније. Шпанија није економски патуљак, него четврта по реду привреда у еврозони. У критичној финансијској ситуацији се налази још низ земаља ЕУ.

Дужничка криза претворила се у кризу вере. За руководство ЕУ није преостало много варијанти за избор. Или ће отклонити урођене дефекте система, који утичу на заједничку валуту, или ће највећа економска заједница у свету потонути у хаос банкарских катастрофа, банкрота и колапса. Лондонски часопис The Economist предвиђа да ће криза бити страшнија од оне из 2008-2009. године.

Руководиоци ЕУ грозничаво траже решење. И те одлуке су на управо завршеном самиту јасно означене. “Еврогранди” виде излазак из оваквог положаја, у стварању наднационалне “супергрупе” која ће контролисати привреду сваке земље ЕУ. Иза те “генијалне” идеје стоје немачки политичари, који сматрају да је неопходно једноставно завести елементарни ред у организацији. Они виде узроке кризе еврозоне у томе, што у низу влада није било неопходне финансијске дисциплине, оне су неодговорно повећавале свој државни дуг, практиковале популистичка решења, у нади да последице такве политике сами неће трпети.

Уочи самита, немачки канцелар Ангела Меркел дала је у интевјуу програму АРД невероватну изјаву: “Нама треба такозвана пореска унија – рекла је она – а то значи боље консолидовану буџетску политику. Она нам је потребна више од било чега другог и од политичке уније. Ми морамо корак по корак да дајемо велику пуномоћ Европи и да дозволимо Европи да надзире наше могућности”. Та изјава је припрема публике за велике промене и њихово схватање да достигнути ниво више не дејствује. По немачким визијама, Европа има будућност једино ако појединачни чланови ЕУ одустану од великог дела свог националног суверенитета.

Немци су успели добити своје и ЕУ предстоји стварање органа за јачање банкарске и финансијске контроле.

Оне владе којима су потребне веће суме од оних које њихове привреде остварују, мораће да шаљу молбе посебној групи финансијских министара. Та група ће оцењивати реалне потребе земље и одлучивати да ли да им одобри новац или не. Та група ће имати сталног председника – нешто попут главног министра за финансије Европе. Он ће имати пуномоћ да забрањује државама да праве нове дугове, а владе ће моћи да контролишу само онај део дохотка који добију од наплате пореза.

То лишава владу суштинског дела суверенитета и дозвољава иностраним чиновницима не само да газдују у монетарно-финансијским пословима држава чланица, него и да намећу правила понашања, укључујући и регулисање оних операција које су везане за инострано задуживање.

Пошто се немачки политичари уопште не труде да фразеолошком декорацијом ублаже своје “присилне мере”, очигледна је тежња Берлина да преузме водећу улогу у “завођењу реда”. При том, Немци не скривају да желе да посвуда заведу поредак онакав какав је у Немачкој. У звучницима широм Европе могла би се поново зачути помало заборављена команда на немачком: «Alles in Ordnung bringen» – довести све у поредак.

Какав ће то “поредак” бити, већ сад је видљиво. И не чекајући да почне трансформација руководећих органа (а она ће ускоро почети) немачки политичари почињу да излажу своје представе о томе како они намеравају да дејствују.

Тако је ових дана председник немачког Бундестага Норберт Ламерт иступио против даљег ширења ЕУ, пошто “земље бивше Југославије још нису сазреле за ступање у ЕУ”. Глава Бундестага сматра да је “нужно испунити само неодложне задатке у области консолидације друштва и да ми не можемо поставити частољубиве циљеве ширења, изнад насушно потребне стабилизације”. Обрушивши се на Бугарску и Румунију које су зауставиле реформе одмах после ступања у ЕУ, Ламерт је изразио мишљење да “Хрватска очигледно није зрела за ступање у ЕУ” и са њеним пријемом треба сачекати. Премда је у складу са раније донетим плановима ЕУ, Хрватска требала 01. јула 2013. године да постане пуноправни члан уније. Своје резерве према зрелости Хрватске, изразио је и председник Комитета за европске послове Бундестага Гунтер Кирхбаум.

Тежња Немаца за учвршћењем “дисциплине батине” у ЕУ, није остала без реакције у ослабљеној организацији. Европска комисија је представила извештај о проширењу ЕУ, у коме се шансе кандидата за ступање у ЕУ не оцењују без учешћа немачких дипломата.

По том извештају, ту спадају Исланд, Црна Гора, Србија, Македонија, Албанија, Хрватска, Босна и Херцеговина и Турска. Сви они, са изузетком Исланда и Црне Горе, подвргнути су изругивању, из чега експерти извлаче закључак да се о пријему нових чланица може разговарати тек за 6-8 година.

Еврокомесари су према Србији исказали више претензија него према било коме другом. Она је пролетос добила статус кандидата за пријем, али комесари још нису спремни да одреде датум за следећу етапу преговора. Основни разлог је – нерегулисани конфликт између Србије и Косова. Поред успостављања односа са Приштином, Београду се сугерише да обезбеди независност Централне банке и да спроведе реформу судског система.

Постаје очигледно да шаргарепа окачена изнад “евроорјентисаних” српских политичара, још дуго неће завршити у њиховом грлу. Ако се о “реформи судског система и независности Централне банке” још и може разговарати, то “успостављање односа са Приштином” у немачком тумачењу значи пуно признање независности ове вештачке творевине. Међути, трагедија ситуације у коју ЕУ гура Београд, у потпуности ће се сагледати тек када Косово постане потпуно независтан субјекат међународног права. Упавши једном под контролу европске “супербатине”, Србија више не може ићи даље од тога, да ствара благопријатне услове за опстанак Приштине. Тим пре што Немци, који су у “супербатини” заузели руководеће положаје, неће претерано бринути о Србима. Рачунати на искрену жељу Немачке да Србију доведе у ред напредних држава, било би исувише оптимистичко. Све што су европејци чинили у односу на Србију у последњих 30 година, указује на планирани процес њене дезинтеграције.

У скорије време се неће решити ни питање уласка Македоније у Европску Унију. Она је још 2005. године добила статут кандидата, али се од тада преговори још нису померили са места. Узрок застоја огледа се у спору Скопља и Атине око имена – у састав Грчке улази регија са таквим именом – и због тога се та земља у ОУН назива Бивша Југословенска Република Македонија. Али поред тога, вероватно треба узети у обзир и активан однос албанских сепаратиста према тој републици. У годинама које следе, вероватно предстоји дестабилизација Македоније и примати у ЕУ земљу са таквим перспективама, не би било баш далековидо.

Слабе шансе на интеграцију са ЕУ има и Албанија, којој је саветована реформа парламента и изборног система. Још горе ствар стоји кад је у питању Босна и Херцеговина. Како стоји у извештају, земља је одустала од пута евроинтеграција.

Једино је са Црном Гором другачије стање – она је једина држава у региону која је добила право за наставак преговора за приступ ЕУ још у овој години. Осим Црне Горе, велике шансе да ступи у ЕУ има и Ирска – најмање проблематичан кандидат за ЕУ, а за само чланство у ЕУ – једина варијанта је спас сопствене привреде. Али она још није на референдуму донела одлуку о приступању ЕУ. То је делимично повезано и са жељом државе да избегне доношење тешких рибарских прописа који су на снази у ЕУ.

И на крају, потпуно су непознате перспективе најстаријег кандидата за ЕУ – Турске. Формално је њен конфликт са Кипром главни проблем. Дугогодишњи сукоб је још више ексалирао 2012 године, због тога што је Кипар председавао ЕУ. Очигледно да данас Брисел узнемирава чињеница да се у Турској из непознатих разлога налази око 300 високо рангираних војних службеника, углавном генерала, који се сумњиче за нелојалност Р. Ердогану. Истина, европски систем за “људскоправну” заштиту се није превише бавио том темом, као у случају Ходорковског или Магницког.

Истовремено, ситуација је таква да је немогуће зауставити “пријемни транспортер”. Цео свет ће отказ пријема у ЕУ некој земљи, оценити као слабост ЕУ и могућност њеног распада. Због тога сви добро минирају а лоше играју.

Практично, сада та иста ЕУ нема средстава за подизање животног стандарда те исте Црне Горе, за изградњу њених путева и инфраструктуре. Дакле, и ту је реч само о политичкој сврсисходности, како би се донекле одржала слика благостања.

Наравно да ширење еврозоне треба да протиче само на рачун јаких земаља а не земаља у развоју. Но, чврсте привреде не журе превише да се присаједине еврозони. Та иста Чешка, која је одавно успела да у оквиру ЕУ пронађе своје место под сунцем, наставља да користи круну, исправно верујући да је “тако сигурније”. То изазива злобне реакције Берлина и тајно цитирање доктора-Немца из романа “Доживљаји доброг војника Швејка”: «Das ganze tschechische Volk ist eine Simulantenbande» – “Сав народ Чешке је једна обична банда симулатора”.

Таква реакција је разумљива – чешке финансије “супербатини” нису баш по вољи.

Међународни експерти говоре о покушају стварања Сједињених Европских Држава. Али главна карактеристика процеса који је у току, огледа се у томе, да ће читава конструкција бити постављена само у случају ако она буде одговарала немачким представама о “култури стабилности”.

Фонд Стратешке Културе