Видим, прозиваш ме на конференцији за Пинк, „Информер“ и Раду Комазец. Кажеш „један је на друштвеним мрежама написао да си био у Женеви“. Јунак си над јунацима, господар муња, громова и вулина, али свеједно немаш снаге ни да цитираш истину коју демантујеш.
Не смеш да поменеш да си у Женеви био код газде Цанета, истог оног којег си оптуживао да је „краљ дуванске мафије“ и убица полицијског генерала Радована Стојчића. Тешко ти је да признаш да вас је, после прошлогодишњег захлађења односа, мука натерала да опет сарађујете.
Разумем те, није ти лако, ти би волео да као Кум Никола Петровић само нестанеш с политичке сцене. Али, не можеш, постао си таоц својих сплетки. Сам себи си на леђа натоварио Цанета. И пре него што си га упознао и ставио му се на располагање, за Суботића си говорио да је најопаснији човек у Европи. Указивао си да је он добар трговац, кад купује људе не обара цену, али зато увек тражи признаницу. Наводио си примере Душана Михајловића и Александра Тијанића, којима је Суботић, по твојим речима, давао паре, али успут их је снимао, како би, кад му затреба, имао необориве доказе. Ниси наиван, знаш да ће једног дана, чим се закачиш са Цанетом, а до тога мора да дође, осванути и документоване потврде твојих дилова с њим.
Пре десет година, кад си изнајмио себе, одиграо си шампионски. Суботић је био на потерници коју су расписали Тадић и твој друг Ракић, а ти си тако добро балансирао између њих, на крв завађених, да си узео и паре и нову странку. Уверен да си најпаметнији и данас седиш на две столице. Цанету за љубав, наредио си да се промени Статут Олимпијског комитета Србије како би могао да за председника буде изабран његов ортак Божа Маљковић, легенда хрватске кошарке. С друге стране, истовремено компромитујеш Цанетовог консиљереа Бебу Поповића. У свом билтену објавио си Бебину фотографију из конобарских дана. Да, то ће расплакати лакираног бубашвабу, али није у реду да му се ругаш за једини поштен посао који је у животу радио. У својој биографији ти немаш ни тај детељ, никад ништа ниси радио осим што си паразитирао у политици.
Твој деманти информације о женевском проводу са Суботићем подсетио ме на сличан догађај с дочека 2002. године. Тада сам објавио да је Зоран Ђинђић новогодишње празнике провео у Дубаију, иако је Миломир Марић на БК Телевизији десет минута пре поноћи емитовао „директан пренос“ Ђинђићеве изјаве, наводно из његовог стана. Из мени непознатих разлога, Ђинђић је прво тврдио да није био у Емиратима и поднео је кривичну пријаву против мене, да би касније признао да је био у „Бурџ ел Арабу“ и џентлменски повукао тужбу.
Тада си се много ангажовао око тог случаја, оптужујући Ђинђића да се, о трошку грађана Србије, проводио са својим партнерима Станком Суботићем и Бебом Поповићем. Ђинђића више нема, уместо њега ти се проводиш са Цанетом и Бебом.
С обзиром на све то, не чуди твоја хистерија. Не чуди ни тврдња да ниси био у Женеви. Иако јеси. Ниси, кажеш, био ни власник „Правде“. Иако јеси. У „Кажипрсту“ на Б92, 4. новембра 2008. причао си да „никад, баш никад“ нико из твојих уста није чуо да помињеш границу од Карлобага до Вировитице. Добро, да није снимака, могло би и да ти се поверује да си ти само зевао, а из тебе се чуо Шешељев глас. Само Мићан и ти тврдите да, иако си паметан, ниси подржао Хилари Клинтон. Иако јеси. О таквим твојим јавним сусретима са Алцхајмером написао сам књигу „Вучић, политичка фукара“ на 570 страна.
И овим наступом/конференцијом доказао си да си најбољи српски стенд-ап комичар. Успут, презентовао си и изузетну храброст. Не плашиш се истине, мислиш да си јачи. Иако ниси. Зато, уместо среће, а требаће ти, у овој години желим ти само једно – да оздравиш.
ПС
Занимљив је контекст у коме си се, усред покушаја да оправдаш распродају Дипосових некретнина, сетио Женеве. О томе би могли да се изјасне психолози, а о Дипосу мораће надлежно тужилаштво
