Што су веће потребе за субвенцијама, већи је и доказ да је „производ“ такве владе – држава – све лошији. Политичка борба води се на живот и смрт, јер је казан све празнији
У изборној кампањи политичари често обећавају да ће свима нешто дати, а избегавају да кажу од кога ће узети. То ствара привид да влада креира новац, а она само убира порез од једних и кроз буџет га дистрибуира другима. Њен производ није новац већ амбијент у коме се ствара нова вредност, чијим се опорезивањем пуни буџет.
Глобална тенденција је да расте удео БДП-а који држава редистрибуира кроз различите фондове и буџете. Удео јавне потрошње у БДП-у растао је од почетних пет до данас уобичајених 40-55 одсто. Без обзира на ту тенденцију, земље се разликују по томе ко, како и колико пуни буџете и како и колико се финансирају јавне службе и државни расходи.
Добро вођење јавних финансија види се у равнотежи буџета уз мале порезе и транспарентну политику расхода. Владе лако обећавају, али се устежу од повећања пореза, па јавни дуг у већини земаља непрекидно расте.
Тиме се моћ владе да доходак прерасподељује међусекторски „обогаћује“ тако да се данашња потрошња плаћа кумулирањем дуга у будућности. Коришћење тог инструмента битно зависи од позиције коју конкретна земља има. Моћне државе (САД, Немачка…) лако финансирају дуг пребацујући га другима, било што дуг плаћају новцем које саме емитују, или се задужују уз негативне камате. Остали лако упадају у вртлог дуга, после чега следи драконска штедња и болно реструктурирање.
И расправа о српском буџету показала је сву конфликтност интереса у друштву, које друштвене групе Влада фаворизује и какве политичке циљеве жели да оствари. На приходној страни могу се уочити бројне концепцијске нејасноће и пропусти у вођењу текуће политике.
Кључни приход је ПДВ и то показује да потрошачи – грађани у основи пуне државну касу. Висок удео сиве и црне економије, амнестирање „белих слонова“ и социјализација губитака јавних предузећа говори о стварном учинку Владе. Њен главни посао је да наплати законом прописане порезе и доприносе без изузетка. Нажалост, наставља се амнестија дужника, а тиме и кажњавање савесних грађана, предузећа и поверилаца.
Порези на добит и на укупан приход грађана су вишеструко нижи него у развијеним земљама. То се оправдава борбом за привлачење инвеститора. Очигледно се пренебрегава да функционална правна држава више привлачи инвеститоре од пореских олакшица и субвенција. Рационалне државе високим порезима пенализују извлачење новца за лично богаћење, а стимулишу реинвестирање у бизнис.
У просперитетним државама се високо опорезују наслеђа и ренте и свака нова генерација се усмерава на стварање. Због пореза на наслеђе и високе свести о друштвеној одговорности најбогатији људи данашњице (Бил Гејтс, Ворен Бафет…) оснивају фондације и остављају иметак друштву, а не сопственој деци.
Транзициони богаташи немају такав приступ, нерадо улажу у друштво и државу, износе новац на сигурне дестинације, ако пре тога не постану жртве нове политичке конфигурације. Уколико текући приходи нису довољни, држава позајмљује емитујући обвезнице. Наша држава фаворизује стране банке и финансијске посреднике, а своје грађане усмерава да уштеђевину уступају другима, а не сопственој држави.
И расходна страна буџета говори о карактеру друштва. Док је на страни прихода болећива, наша влада је доста немилосрдна према важним јавним службама и пензионерима. Државни сектор је под контролом политичке олигархије и уместо добитка креира губитке које плаћамо сви.
Кључне јавне службе (просвета, здравство…) изложене су вишегодишњем девастирању, понижавајућем материјалном положају и кампањским „реформама“. Последице непромишљених реформи, уз егзодус стручњака у иностранство, равне се природној катастрофи. Извадити личну карту и здравствену књижицу равно је успону на Хималаје и очито је да држава има конструкциону грешку, чија је последица административни хаос.
Влада је на расходној страни све симпатије окренула према страним инвеститорима и широкогрудо им дели јавни новац. Очигледно није свесна да, ако су потребе за субвенцијама веће, то је већи и доказ да је њен „производ“ (држава) све лошији.
Заводљивост дељења јавног новца је страст која се временом повећава. Због тога се овде политичка борба води на живот и смрт. Казан је све празнији, а сви се боре за кутлачу. Због тога што се спутава стварање и фаворизује прерасподела, ми и болујемо од системског дефицита.
Миодраг зец
Нин.цо.рс
