Тито по завршетку Другог светског рата пребацио 70 фабрика из Србије у Словенију и Хрватску

АМЕРИЧКА Централна обавештајна агенција (CIA) поставила је на интернет 12 милиона страница са којих је скинута ознака тајности. Међу њима је и извештај о трансферу фабрика из Србије после Другог светског рата

Newsweek Србија ексклузивно је отворио CIA документ RDP80 – 00810А008600430009 – 4.

Да ли је Јосип Броз Тито наредио да се, убрзаним темпом, српска индустрија пребаци у западне делове СФРЈ после Резолуције Информбироа (донета 1948. у Букурешту) у страху од инвазије СССР, или је нешто друго имао у глави – питање је на које Београд, Загреб и Љубљана већ 60 година нуде различите одговоре.

CIA агентура у некадашњој Југославији није имала дилему.

Ревносно пратећи све што се тицало економије, проследила је шефовима 13. децембра 1955. извештај о трансферу индустрије у Словенију, примећујући да је око овог питања „планула“ два месеца пре тога жестока полемика између српског и црногорског руководства Централног комитета комунистичке партије с једне стране и словеначког, односно хрватског руководства с друге.

У извештају CIA – RDP80 – 00810А008600430009 – 4 дословно стоји да је све решио Тито. Наводно је „одложио припреме за трансфер српских фабрика у интересу јединства партије“, али је било очигледно да је „подржао Словенце и Хрвате“.

Окосница раздора, уз „трансфер фабрика из Србије у Словенију када стручњаци за електричну енергију буду на располагању“, био је и „предлог за промену руте дотадашње Јадранске пруге“, која је водила од Београда ка Бару, ка пожељнијем правцу: Београд – Сушак (данас део Ријеке).

Једна од омиљених тврдњи српских националиста током ратних деведесетих година је била да су Словенија и Хрватска „економски процветале на рачун Србије у склопу пакленог плана Јосипа Броза и његовог consigliere-а (саветника) Едварда Кардеља“. На неки начин је овим извештајем CIA добила потврду: организовано је премештање више од 70 фабрика из Србије.

Наводи се да је у Осијек отишла фабрика сапуна, у Загреб фабрика батерија, из Беочина су у Сплит послати – постројење за производњу цемента,а такође у Сплит је за потребе бродоградилишта пребачена дивовска метална преса из Крагујевца (тада највећа на Балкану), читава једна електрична централа из Србобрана завршила је код Крања, између осталог чак и ергела расних коња из Старе Маровице крај Бачке Паланке…

Ондашњи познаваоци прилика тврде да је „Фабрика аутомобила Марибор“, позната по „тамићима“, основана одлуком Министарства тешке индустрије – фабрика камиона из Индустрије мотора Раковица размонтирана је и с комплетном техничком документацијом премештена у Словенију.

Српски економисти су деведесетих година прошлог века тврдили да би „Србија данас била балкански Јапан, а Хрватска и Словенија њени Вијетнам и Лаос“ да је српско и црногорско руководство на овакве намере смело да каже одлучно – „не“. Али, Петар Стамболић и Блажо Јовановић, учесници расправе са српске и црногорске стране, нису се усудили Титу да кажу ни „а“. Председник СФРЈ их је због послушности наградио бројним фотељама.

Стамболић је био и министар финансија Србије, потпредседник Владе Србије, председник Владе Србије, председник српске Скупштине, министар пољопривреде владе ФНРЈ, председник Савезне народне скупштине, први човек Савезног извршног већа. Политичку каријеру је обогатио и председниковањем Председништву СФРЈ.

Блажо Јовановић некада није могао ни да се сети које је све функције обављао у Црној Гори и на савезном нивоу.

С друге стране, уз подршку Тита, како констатује CIA, профитирали су секретар ЦК СК Словеније Миха Маринко и његов колега из Хрватске, Владимир Бакарић, који је владао готово 40 година.

Бранка Митровић

Факти