Суботица – Обала речног канала Криваје омеђена је дрворедом, а на зеленој површини воде мирно „седи“ неколико лабудова. Окружени њивама посејаних већ озимом пшеницом, на јужном прилазу Суботици, ништа их не узнемирава. Ова идилична оаза кошта 18 милиона динара, а Славка Врнџића, директора Водопривредног предузећа ДТД „Северна Бачка“ мање брине што му Министарство још није исплатило пуну цену радова, а много више то што су лабудови једини „корисници“ овог канала речице Криваје. И док покрајинско министарство пољопривреде најављује „офанзиву“ на пољу грађења канала, на терену вода је практично доведена до њива.

– Почетком године конкурисали смо код Министарства пољопривреде са два пројекта, уређење водотока Криваје, у атару села Жедник, и речице Кереш на делу уз канал Адорјан–Велебит. Дужина канала Криваје на којем су изведени радови је преко три километра и из њега би могло да се наводњава најмање две хиљаде хектара ораница. Иако смо воду довели до „прага“ ратарима, нико је не користи, иако је пре три деценије овде под заливним системима било готово хиљаду хектара. Из ових канала данас се не залива ни метар ораница, иако би се у овако сушној години свако улагање у заливни систем исплатило – прича за „Политику“ Врнџић.

– Недостаје нам још око 15 километара канала на делу од Чика до Криваје, да завршимо источну деоницу регионалног система за снабдевање водом Северне Бачке, подсистем Ором–Чик–Криваја. Тај канал представља једину могућност да се њивама на северу Бачке обезбеди потребна количина воде – наставља директор водопривредног предузећа. Он објашњава да је на конкретном локалитету ископан један паралелни канал уз главни ток, чија је улога да обезбеди додатну запремину у случајевима када корисници из ПД „Зобнатица“ интензивно користе воду из језера код Бачке Тополе. На тај начин, заједно са уставама на Јурићевом мосту обезбеђује се регулисање нивоа и одржавање прописаног режима. Створен је практично читав зелени и водени појас који би осим наводњавања могао бити коришћен и за рекреацију.

Према његовим речима, на потесу северне Бачке водом из система канала који повезују Тису и речице Криваја и Киреш могло би да се наводњава око 40.000 хектара. Уместо тога, вода се упумпава на мање од 1.000 хектара. Највећи појединачни корисник је „Капетански рит“, и то не за потребе наводњавања, већ за свој рибњак. Заливни систем по хектару кошта између 3.500 и 5.000 евра. Нaкнада за наводњавање на годишњем нивоу је симболична, а експлоатациони век опреме и до 15–20 година. То су све подаци који иду у прилог да ратари уместо што гледају у небо и очекују кишу, могу да управљају својим приносом и уведу исплативије културе.

Према томе, водопривреда и систем канала нису кривци што земља вапи за водом, коју једино користе лабудови и рибе. Ако у јавности постоје дилеме да ли се погрешило са каналом Тиса–Палић, јер се вода од реке до језера три пута мора подизати пумпама, он објашњава да је сваки квадратни метар земљишта у региону северне Бачке виши за 20 до 30 метара од две највеће војвођанске реке, Дунава и Тисе. Међутим, оно што се променило од времена када су шездесетих година прошлог века прављени пројекти и стратегија за наводњавање северне Војводине јесте структура пољопривреде.

Уместо великих пољопривредних комбината, земљом сада газдују они који немају интереса да улажу у наводњавање, разједињена мала газдинства, с друге стране, немају финансијске моћи, тако да, процењују у водопривредном предузећу на потезу је ипак држава која би требало да мотивише и подстакне ратаре да користе заливне системе.