Мрачна времена извлаче из човека најстрашнија лица, каже руски писац Захар Прилепин коме је у петак у Андрићграду уручена награда “Иво Андрић” за животно дело.
Слови за књижевника који је и реалист и метафизичар, провокативну личност у чијој биографији стоји и да је био руски специјалац, ратни репортер, претходно млади бунтовник, са 16-17 година и панк музичар…
У Андрићграду, на свечаној додели књижевне награде за животно дело, члан жирија Јован Делић је, између осталог, посебно апострофирао његов роман “Обитељ”. Реч је о делу, базираном на документарној грађи, које говори о претварању Соловецког манастира на крајњем северу Сибира у први концентрациони логор-гулаг у тек створеном СССР-у почетком двадесетих година 20. века, односно о логорашима и животу у логору…
Примајући признање здушно је говорио о српско-руским односима и, између осталог, казао: “Овде сам дошао из Доњецка, моји пријатељи испраћајући ме су ми рекли – пренеси поздрав српској браћи. Треба да схватите да то није речено тек онако. Руси многе народе воле, али кад каже “брат”, у првом реду мисли на Србина. Мислим да би то могао да постане један од начина за разумевање шта треба читати у руској књижевности, кога прихватити. Онај руски писац који је, као Достојевски или Толстој, спреман да изађе у сусрет и да помогне Србину – тај јесте брат. А онај који мења све за европске фарисејске шале – ту треба да се размисли. У Србији сам провео доста времена, мислим да сам овде 20. или 25. пут, и дошло је дотле да ми се дешава и да сањам српски говор.” После свечане доделе награде уследио је ручак у “Златној моруни”, а учинило се то и као прилика да се Прилепин замоли за кратак разговор. За столом, тик до њега, Емир Кустурица и Душко Ковачевић (коме је тог дана такође уручена награда за животно дело Института “Иво Андрић”). Вребајући тренутак згодан за прићи Прилепину, рекох им шта ми се врзма по глави… Али убрзо дође моменат кад је постало извесно да минибус за Београд креће ускоро а конобари кренуше да послужују тулумбе. Беше то последњи тренутак те се приближих писцу питајући: “Могу ли ја пре тулумбе?”… У превођењу нам је помогла Радмила Мечанин, која је и преводилац његових дела. Прво питање односило се на роман “Обитељ”.
– Дуго сам истраживао архивску грађу. Роман је базиран на истини, а оно што је фикција, то сам на известан начин интуитивно писао. Сагледавајући документа, можеш у целини увидети, рецимо, како је текао живот једног затвореника. Ствари нису црно-беле, злочинац и жртва нису нужно два супротстављена пола. Велики део управе логора у неком тренутку постао је затвореницима, а с друге стране нису ту били само невино затворени људи, него и убице, манијаци…
“Обитељ” завршавате речима да су људи мрачни и страшни, али је свет хуман и топао? Јесу ли људи данас грозни?
– Јесу. Увек су били. А и данас то бивају на исти начин као што су увек били. Јер, затвори, грађански ратови… односно, мрачна времена, ужасне ситуације извлаче из човека најстрашније црте, најмрачнија лица… за која није ни знао да их има. И у томе је највећи парадокс бића. Јер престаје да се ослања на оно људско у себи, престаје да има однос и веру према божанском и према богу.
Шта је кључно у односу џелат-жртва који је велика тема романа “Обитељ”?
– То што стално мењају места и улоге. У роману је то стално присутно.
Како видите данашње односе у свету?
– Сложено, веома. Различити велики интереси и утицаји су на делу. За пет година живећемо у другачијем свету. Србија не треба да се понаша као да није у Европи а хоће да иде у Европу. Јер Србија, као и Русија, јесте у Европи. И оне су наследници велике хришћанске традиције па и њени чувари. А што више остајемо оно што јесмо и на томе квалитативно радимо, тим имамо већу вредност. Неће нас чинити бољим да будемо као неко други. Видите, док је Србија покушавала да уђе у Европу, Кустурица је постао више од Европе. Његова је величина толика јер је створио свој чудесни, аутентични свет.
Трамп је људима био последња шанса
Како сте доживели избор Трампа?
– Таквих људи какви су изабрали Трампа има пуно и у Немачкој, Француској, разним земљама… И тим људима је можда последња шанса сада да се изборе за своја права, за своју социјалну вољу. Истина у појединим државама источне Европе то може доћи у везу са развојем национализма. Много је људи који у Русији виде наду. Јер, не допада им се оно што се код њих догађа, осећају се понижено. Свет се мења.
Блиц